Ti si sada moja ljubav...

15 Mar, 2014

Na kraju,svi smo mi ljudi

Generalna — Autor endzylove @ 22:57

To je bilo pre sesnaest godina,kada je moja mama zavrsila u bolnici zbog otkazivanja bubrega.Bio je to strasan trenutak,ali ona mi taj dogadjaj cesto prepricava kako bih shvatila da sve sto nam se u zivotu desava ima i dobru i losu stranu i da iz svega treba da izvucemo neku pouku,da kada se kasnije setimo toga ne osetimo gorcinu,vec da nam toplina prodje kroz srce.Postoji dosta ljudi koje znam samo iz price,ali bez obzira na to,ja ih ostavljam u nekom delu svoje duse i svog secanja jer mislim da su vredni toga.Ucinili su nesto dobro nekome koga volim.Koliko sam samo puta cula pricu o Scepi i Dzavidu,devojci koja je u bolnici lezala pored moje mame,i momku,takodje pacijentu,koji je bio u sobi pored,ali bi dolazio kad god bi ga jedna on njih dve pozvala da im nesto pomogne,ili ponekad samo da bude pored njih,jer u takvim situacijama,dobar prijatelj je delotvorniji od bilo kog leka.Oboje, i Scepa i Dzeniz su bili Albanci sa Kosova,samo sto Scepa nije znala ni rec srpskog,niti je zelela da ga nauci.Dzeniz bi za vreme vizitu. vek dolazio da joj prevodi ono sto bi doktori imali da joj kazu.Nasao joj se u nevolji kao brat.Mojoj mami bi uvek pomagao i uvek je terao da nesto jede,govoreci:"Reci sta god ti se jede,ja cu otici da ti kupim",ali ona nije mogla bas nista.Naravno,bilo je i onih koji su napadali mladu Albanku:"Koliko dugo zivi u Srbiji,a nije naucila srpski.Pa sramora!",ali moja mama je uvek branila tu devojku,lepu kao lutku,kako ona voli da kaze,sa dugim,crnim loknama.Tako se rodilo prijateljstvo izmedju njih troje.

Jednog dana Scepa je pozvala Dzeniza u sobu i rekla mojoj mami:"Zelim da naucim srpski,ali samo zbog tebe".I krenula je prvo od kreveta,stolice,vrata,prozora....Povremeno bi joj neko od njenih dosao u posetu kad bi mogao.A brat od ujaka moje majke je stalno dolazio,samo da bi video tu devojku sa Kosova.Mame kaze da je sigurno bio zaljubljen u nju,kako i ne bi kada je bila prelepa.

Mama se,po izlasku iz bolnice sa njima cula par puta,Dzeniza je jednom cak i videla.On ju je poslednji put zvao negde pred bombardovanje,i to iz Nemacke.Kada ga je pitala kada ce se vratiti u Srbiju,on je rekao:"Ne znam,mozda se nikad ni ne vratim".

Prijatelj ce mozda otici negde daleko,tako daleko da ga mozda vise nikada necemo sresti.Pa ipak,on je deo nas zauvek.Nije bitno da li je neko Musliman,Albanac,Hrvat,Amerikanac.....covek se ne gleda tako.Postoje samo dve podele ljudi:na dobre i na lose,samo nas je izbor kakvi cemi biti.


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs