Ti si sada moja ljubav...

Ako želiš da me voliš,znaj...

Generalna — Autor endzylove @ 21:57

Nisam anđeo,

pa da imam krila,

niti želim da zauvek,

samo tebi budem mila.

Biću uvek tu,

da ti bilo šta kažem,

ali znaj,ja nikad,

nikada neću da te slažem.

Ako budeš tužan

ja cu osmeh ti izmamiti.

Kada misliš da si sam,

ja ću te nežno zagrliti.

Zvezde se pojavljuju

sve ću ih izbrojati,

od njih ću na nebu,

pesmu ti skrojiti.

Praviću od sebe budalu,

da te od smeha stomak zaboli,

ali ne zaboravi uvek da mi kažeš,

da mi kažeš da me voliš.

Ne želim skup nakit,

kola i parfeme,

samo treba uvek

da budeš kraj mene.

Da me držiš

kao malo vode na dlanu,

da me nikad,

ali nikad ne ostavljaš samu.

Znaj da teško ljubav svoju

nekom drugom dajem.

Zato budi srećan

što znaš sve moje tajne.

Moje je srce

svo od porcelana.

Ako nisi nežan slomiće se,

to nije velika tajna.

Molim te nemoj

svesno me povrediti

Ja ne znam da praštam,

kod mene nema "izvini".

Budi tu,

uvek pored mene,

čuvaj moje srce

kao deo sebe.


...U njegovim očima

Generalna — Autor endzylove @ 18:29

Još malo pa sam tu...Svakim korakom osećam da sam bliže njemu.Noge mi se sapliću jedna o drugu,i što više hodam ,pre mislim da ću propasti u zemlju.Pojavi mi se mrak pred očima i uplašim se,misleći da ću se izgubiti u ovim ulicama.Skrećem,ne znam kuda,ali znam da tražim njegove oči.

Blizu sam...Gledam drveće i zgrade oko sebe,znajući da prolazi pored njih svakodnevno,i već mi je lakše.Činim se sebi nekako posebnom ovde ,u njegovom okruženju.Uhvati me neka strepnja,nervoza,a ljudi to znaju da prepoznaju,čudno me gledaju.Pocrvenim,pa pokušam da nabacim na lice neki normalan izraz,ne previše srećan,niti uznemiren.Samo želim da se ne ističem.Kada bih samo u ovom trenutku mogla biti nevidljiva.

Skoro sam stigla...Moje srce to oseća i počinje ludački da kuca.Pokušavam da ga smirim,ali nema svrhe,to je nemoguće.Uvijam prstima kosu,da ne vide kako mi se ruke tresu.Sve je o.k.Ja sam sada samo devojka koja je izašla na vazduh da se prošeta.Razgledam okolinu,diveći se arhitektonskom veštinom kojom su kuće ovde projektovane.Zima je,ali na prozorima se vide zunbuli i karanfili,toplo ušuškani među zavesama.

Tu sam...Prestajem i da dišem.Ništa drugo više nije važno,samo taj poseban sjaj u njegovim očima koji samo ja mogu da vidim.Ali plašim se.Plašim se da ga ovog puta neće biti;da ću stati ispred njega,nasmešiće mi se,možda me čak i zagrliti,ali se plašim da mi to neće značiti ništa;da se neću osećati kao prošli put.Možda će sve to nestati,kao što i duga posle nekog vremena izbledi.

Vidim ga u daljini...Strah nestaje i osećam kako mi se toplota razliva po telu.Jedva čekam da vidim svoj odraz u njegovim očima;u njima sam najlepša.

Kao hipnotisana krećem ka njemu,ostavljajući  tragove u snegu.Kada ih posle neko bude video neće znati da je tu jedna sasvim obična devojka  maštala o velikoj,čarobnoj,iskrenoj Ljubavi...i sjaju u jednim lepim,plavim očima.<3 


Reci da me voliš...

Generalna — Autor endzylove @ 21:40

Reci da me voliš,

zar je to toliko teško!

Ne,neću da te molim,

ali mogao bi mi reći nešto.

 

Posle svega što smo prošli

napokon si tu kraj mene,

ali snegovi su došli

i naša ljubav polako vene.

 

Sve što sam ti htela reći

sad više ne mogu;

otići ćeš bez reči,

a moje srce prepustiće se slomu.

 

Sve je bila laž-

shvatila sam davno;

sada više nije važno,

ali reci mi,makar hladno,

Reci mi da me voliš!


Dzepovi na leđima!Ma,dajxD

Generalna — Autor endzylove @ 16:38

Kad god prođem pored bioskopa Tuckwood setim se te zime.Bilo je to pre jedno tri,četiri godine,petak posle škole.Znam da smo tog dana išli sa nastavnicima u muzej Nikole Tesle.Prethodnog dana sam čula da se u bioskopima prikazuje novi film Dzulije Roberts,"Jedi,moli,voli",i ceo dan sam molila drugarice da odemo da ga gledamo.

Izabrale smo poslednji red i udobno se smestile,sa sve kokicama i koka-kolom.Skinula sam jaknu i stavila je na sedište pored.Film je počeo,i ja sam isključila zvuk na telefonu i stavila ga ležerno u dzep jakne.

Film je bio tako romantičan(<3) da ja nisam odvajala oči od ekrana.Svaka scena je bila fantastična i ja sam odlutala u neki drugi svet,dok su moje drugarice uveliko nizale temu za temom.Očigledno im je film bio mnogo dosadan(ne razumeju oni tu osećajnost).

"Jel vam se svideo film"-pitala sam ih dok smo izlazile.

"Havijer Bardem nas se svideo-rekle su sve tri u glas-najbolje glumi u ovakvim ljubavnim filmovima.Obožavamo ga."

Zavukla sam ruke u dzepove da bih izvadila telefon.Nisam ga našla.Pogledala sam u torbu:ni tamo ga nije bilo.Rastužila sam se,jer sam ga dobila na poklon i u njemu su mi bili svi brojevi,i svi citati koje sam pisala.

Kada sam ušla sa drugaricom u salu već je počinjala druga projekcija.Jedna žena mi je dala telefon da pozovem:bar bih negde videla da svetli.Međutim nije bio ni tu.Otišle smo u toalet i ni tamo ga nije bilo.Pretražile smo ceo bioskop,opet ušli u salu,gde su nas ljudi već ljutito gledali,i ništa.Kao da je propao u zemlju.Razočarano sam krenula ka izlazu kada sam osetila nekakvo golicanje.

"Ana,svetli ti nešto na leđima-rekla je drugarica smejureći se-vidiš,ipak je bio u dzepu sve vreme.


Samo jutarnja kafa

Generalna — Autor endzylove @ 23:55

Sedeo je zagledan u daljinu,rukama podupirući glavu.Činilo mu se da je teža nego ikad,prenatrpana čudnim mislima koje mu nisu davale mira.Kada bi samo nekim čudom sve zaboravio,kada bi mogao negde da ih baci da mu više ne okupiraju mozak.Svaki mišić na telu ga je boleo,a nije znao zbog čega.Prsti su mu bili promrzli od jutarnjeg mraza,pa je trljao dlanom od dlan da bi ih zagrejao.

Ubrzo mu je stigla kafa koju je naručio.-Baš su brzi ovde,pomislio je.Sedeo je tik uz prozor costa cafea i mogao je da posmatra ljude koji su prolazili:svi su žurili negde ostavljajući tragove čizama u snegu.Pijuckao je topli napitak i razmišljao o poslu.Znao je da više ne može da ćuti,ali kako reći ženi da joj muž nije nestao,da ga nisu oteli,već da je on uhapšen zbog ubistva jedne maloletnice.Pored toga,imao je on još mnogo loših vesti da prenese.Sam je znao kakav je to posao.Ali mogao je ili to,ili da narednih deset godina provede učeći medicinu.Sada bi i dalje bio student.Sve u svemu,voleo je svoj posao.Činilo mu se da na taj način postaje bliži ljubavi,Bogu,svemu onome što je uzvišeno.A i kada je bio toliko okružen smrću znao je da ceni život mnogo bolje nego drugi ljudi.

 Odjednom se zapitao otkud on uopšte ovde.-A,da,dosetio se-moram da odem do prijatelja koji radi u muzeju "Nikola Tesla".Već je bio kasnio i morao je odmah da krene,zato je pošao da plati račun.

Uzeo je novčanik i iz njega izvadio novac,i ne pogledavši devojku koja je sedela za šankom:-zadržite kusur!

-Hvala,dođi te opet-rekla je devojka i ljubazno se nasmešila držeći u rukama gomilu papira.Njen glas mu nije odmah bio poznat,ali taj osmeh bi prepoznao uvek.Pogledao ju je pravo u oči,i tada su oboje shvatili.Posle mnogo godina opet su bili tu,jedno ispred drugog,ali ovog puta bez imalo sumnje u osećanja koja su im plamtela u srcu.Nisu ništa govorili.Njihova srca su već ispričala priču.Bila je to one tišina kada je svaka reč suvišna,kada ni jedna ne može da ih probudi iz transa u koji su upali.

Ona je počela da plače.Bile su to one suze olakšanja,velike sreće,spasenja.Ubrzo su prešle u osmeh.Poljubio ju je.U tom jednom poljupcu bile su godine čekanja,nadanja,patnje,kojih nisu bili ni svesni.Njeni papiri su pali na pod i jedan citat se tačno mogao videti:Rastanak slabi osrednju ljubav,a pojačava jaku,kao što vetar gasi plamičak,a razgara plamen.Dugo su zatim ostali zagrljeni<3...


Sve se menja...

Generalna — Autor endzylove @ 12:02

Retko kada se šetam tamo,a i prošli put je to bilo letos.Bio je jun kada sam se uputila tamo sa drugaricom.Često mesta probude snažne emocije u meni:setila sam se kako sam tamo,kada sam imala 5,6 godina svakog dana odlazila sa sestrom i tatom i svim našim psima,a bilo ih je desetak;neki su bili štenci,a neki već odrasli.Tada je celo ovo prostranstvo,gde se sada nalaze kuće bogataša,bilo ispunjeno četinarima,jabukama,trešnjama,mušmulama.Kada bih zgazila zemlju osetila bih travu i opalo lišće kako se meškolje pod mojim nogama.Sve je odisalo nekakvom magijom.A,onda bi stigli do Trešnje,i tata bi se popeo da nam nabere sočne plodove,dok bi mi obigravali oko stare kuće i peli se na njen krov.

Toga više nema:malo-pomalo se sve menjalo i menjalo,drveće je posečeno i zamenjeno velelepnim kućama,a ljudima su platili kako bi se odselili,da bi od njihovih starih kuća napravili nove.Došla sam do trenutka kada jedva prepoznajem "moje mesto".Dedinje je danas ovo što jeste.Trebalo bi da se naviknem na to da se sve menja,ne samo priroda,već i ljudi.Kada pomislim na ljude koje sam toliko volela,a sada se retko kad i sretnemo,uvek osetim neku jezu.

 Neke promene su i dobre i trudimo se da se na njih naviknemo.Najbitnije je ono što ostane isto,ono što niko,ama baš niko ne može da promeni.Na kraju shvatimo da je sve ostalo bila samo farsa,nešto prolazno,nebitno...


Zivot

Generalna — Autor endzylove @ 17:30

Sve što nam se u zivotu iznenada desi,desi se sa nekim posebnim razlogom.Čak i ako je to nešto loše,moramo znati da se s tim nosimo,jer smo mi,ljudi stvoreni da uživamo u lepim,a da izdržimo one loše situacije.

Život je pun razočaranja,i nismo uvek u stanju da budemo ono što stvarno jesmo.Svi smo različiti,ali svi na kraju imamo isti cilj:da budemo voljeni.I kada mislimo da smo na dnu treba da nađemo ruku koja bi nas podigla na površinu i oči,čija svetlost bi našla izlaz iz krize.Svi ponekad u nju upadnemo,ali kada iz nje izađemo mi smo snažniji,mudriji,intuitivniji,pa shvatimo ko su nam pravi prijatelji,i ko nas iskreno voli zbog nas samih. 

 


Čestitamo

Generalna — Autor endzylove @ 17:23
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
«Prethodni   1 2 3 4

Powered by blog.rs