Neka nova(odraslija) ja

Reci da me voliš...

Generalna — Autor endzylove @ 21:40

Reci da me voliš,

zar je to toliko teško!

Ne,neću da te molim,

ali mogao bi mi reći nešto.

 

Posle svega što smo prošli

napokon si tu kraj mene,

ali snegovi su došli

i naša ljubav polako vene.

 

Sve što sam ti htela reći

sad više ne mogu;

otići ćeš bez reči,

a moje srce prepustiće se slomu.

 

Sve je bila laž-

shvatila sam davno;

sada više nije važno,

ali reci mi,makar hladno,

Reci mi da me voliš!


Samo jutarnja kafa

Generalna — Autor endzylove @ 23:55

Sedeo je zagledan u daljinu,rukama podupirući glavu.Činilo mu se da je teža nego ikad,prenatrpana čudnim mislima koje mu nisu davale mira.Kada bi samo nekim čudom sve zaboravio,kada bi mogao negde da ih baci da mu više ne okupiraju mozak.Svaki mišić na telu ga je boleo,a nije znao zbog čega.Prsti su mu bili promrzli od jutarnjeg mraza,pa je trljao dlanom od dlan da bi ih zagrejao.

Ubrzo mu je stigla kafa koju je naručio.-Baš su brzi ovde,pomislio je.Sedeo je tik uz prozor costa cafea i mogao je da posmatra ljude koji su prolazili:svi su žurili negde ostavljajući tragove čizama u snegu.Pijuckao je topli napitak i razmišljao o poslu.Znao je da više ne može da ćuti,ali kako reći ženi da joj muž nije nestao,da ga nisu oteli,već da je on uhapšen zbog ubistva jedne maloletnice.Pored toga,imao je on još mnogo loših vesti da prenese.Sam je znao kakav je to posao.Ali mogao je ili to,ili da narednih deset godina provede učeći medicinu.Sada bi i dalje bio student.Sve u svemu,voleo je svoj posao.Činilo mu se da na taj način postaje bliži ljubavi,Bogu,svemu onome što je uzvišeno.A i kada je bio toliko okružen smrću znao je da ceni život mnogo bolje nego drugi ljudi.

 Odjednom se zapitao otkud on uopšte ovde.-A,da,dosetio se-moram da odem do prijatelja koji radi u muzeju "Nikola Tesla".Već je bio kasnio i morao je odmah da krene,zato je pošao da plati račun.

Uzeo je novčanik i iz njega izvadio novac,i ne pogledavši devojku koja je sedela za šankom:-zadržite kusur!

-Hvala,dođi te opet-rekla je devojka i ljubazno se nasmešila držeći u rukama gomilu papira.Njen glas mu nije odmah bio poznat,ali taj osmeh bi prepoznao uvek.Pogledao ju je pravo u oči,i tada su oboje shvatili.Posle mnogo godina opet su bili tu,jedno ispred drugog,ali ovog puta bez imalo sumnje u osećanja koja su im plamtela u srcu.Nisu ništa govorili.Njihova srca su već ispričala priču.Bila je to one tišina kada je svaka reč suvišna,kada ni jedna ne može da ih probudi iz transa u koji su upali.

Ona je počela da plače.Bile su to one suze olakšanja,velike sreće,spasenja.Ubrzo su prešle u osmeh.Poljubio ju je.U tom jednom poljupcu bile su godine čekanja,nadanja,patnje,kojih nisu bili ni svesni.Njeni papiri su pali na pod i jedan citat se tačno mogao videti:Rastanak slabi osrednju ljubav,a pojačava jaku,kao što vetar gasi plamičak,a razgara plamen.Dugo su zatim ostali zagrljeni<3...


Čestitamo

Generalna — Autor endzylove @ 17:23
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Powered by blog.rs