Neka nova(odraslija) ja

Delovi sa dna moje fioke V

Delovi sa dna moje fioke — Autor endzylove @ 17:35

Jutro je.Noc je zašla duboko u mrak i razbacala zvezde po nebu,sve do jedne.Tako ušuškane,izronile su glavice i posmatraju.Celo nebo od njih se sja.Čini se da,ako i jedna prestane da blista,nece biti tako magično.

Voda je savršeno mirna,sve je tiho,priroda pazi da ne probudi sunce,još nije vreme za izlazak.

-"Znaš,uvek sam srećna u ovakvim situacijama;kada sam na ovako predivnom mestu sa nekom dragom osobom.Medjutim,uvek sam baš tada maštala o nečim još lepšim.Baš uvek.Ovo je prvi put da nije tako.Srećna sam i ne pada mi na pamet ništa bolje.Možda od ovoga ni ne može biti lepše;možda je ovo onaj redak trenutak kada proživljavam onoo čemu sam dugo samo sanjala,ono što sam mislila da se nikad neće ostvariti"-zatvorila je oči ,a vetra joj je mrsio kosu.Mislila je da će zaplakati od sreće,da će početi da vrišti.Poželela je da skoči u reku,da uradi nešto ludo,jer ljubav i jeste ona koja nas podstiče na to.

Darko je stajao pored nje i sa divljenjem je gledao.Nije znao kako je zaslužio njenu ljubav,kako je baš on taj kome je poklonila srce.Raširio je usne u predivan ,iskren osmeh:"Snovi se nekad stvarno ostvare.Voleo bih da mogu da kažem nešto tako lepo kao ti,ali ne mogu,ne znam kako da učinim da reči budu lepše od svega ovoga,od tebe,od nas..."

Okrenula se ka njemu:"Kažu da se prave ljubavi nikad ne ostvare,da se ljudi rastanu i nikada se više ponovo ne sretnu.I nama se to desilo,a opet,evo nas ovde,jedno pored drugog-spustila je nežno svoju ruku na njegovu-necu podneti da te još jednom izgubim..."Utopila se u njegov zagrljaj,zanemarivši kišu koja je sipila. 

"A možda naša ljubav nije prava,možda nisam tvoj drugi deo,onaj kojije stvoren samo za tebe.Možda smo mi jednostavno dve osobe,dva dela koja mogu da stvore jednu veliku ljubav"-rekao je.

Nasmejala se na njegove reči:"Da,možda nije prava."Stajali su okrenuti licem jedno prema drugom,toliko blizu da su mogli da čuju disanje ovog drugog.Gledali su se u oči,razgovarali srcima.Približio je svoje usne njenim tako da je osećala njegov dah na svojim obrazima.Ostali su tako još malo,držećise za ruke.A onda je počela kiša...

Kada prodje vreme,proći će i tuga.Kada prođe tuga prestaću da mislim o tebi i počeću da zaboravljam sve što smo imali.Uspomene počinu da bole tek kada postanu samo uspomene,ona jedina stvar koja je posle nekog ostala.Možda ću i zaboraviti,ali nikad neću prestati da te volim.Jer svi mi imamo samo jedno srce,i možemo ga pokloniti samo jednoj osobi.U životu se samo jednom stvarno voli,čak iako toga nikada nećemo biti svesni,jer uvek se voli drugačije,nikada isto.A samo jednom kao tebe.

Možda te nekad ponovo sretnem,volela bih to.Treba mi još jedan takav pogled u životu,još jedan osmeh,to je dovoljno.Možda jednog dana budemo srećni zajedno,ko zna.Ako ne,bćemo srećni jedno bez drugog.Ne,ne želim da te imam,jer prava ljubav se ne može imati,ona se može samo osetiti...osetiti kao ova kiša koja ne prestaje da pada...  


Powered by blog.rs