Ti si sada moja ljubav...

Pustam te....

Generalna — Autor endzylove @ 21:46

Evo me ovde,na ovom mestu,posle skoro dve godine,a uspomene se vracaju i vracaju kao da je bilo juce kada sam te upoznala....Opet ova velika,crvena zgrada,opet osecam istu jezu,ali sta da radim,uvlaci mi se pod kozu bez pitanja,opet me zaboli svaki deo tela kad samo pomislim na tebe.Nisam dugo,svaka mi cast.

Od tebe su ostale samo uspomene i tvoje ime na koje se najezim kad god ga neko spomene.Secam se i onih ulica kojima sam tumarala trazeci tvoje oci.Nikada ih vise nisam videla,ali sanjala jesam,nekoliko puta.Pamtim sve ona pitanja koja su mi se konstantno vrtela po glavi;odgovor nikad nisam nasla.Sve me boli kad se setim..zato te pustam..polako ali sigurno,malo po malo praznim svoj um,svoje secanje od tebe koliko god mogu.Srce ne mogu,jer u njemu ce za tebe uvek postojati ono skriveno mesto za koje niko ne zna,to nesto sto cuvam,sto mi se vidi u ocima...


Pustam te....

Generalna — Autor endzylove @ 21:46

Evo me ovde,na ovom mestu,posle skoro dve godine,a uspomene se vracaju i vracaju kao da je bilo juce kada sam te upoznala....Opet ova velika,crvena zgrada,opet osecam istu jezu,ali sta da radim,uvlaci mi se pod kozu bez pitanja,opet me zaboli svaki deo tela kad samo pomislim na tebe.Nisam dugo,svaka mi cast.

Od tebe su ostale samo uspomene i tvoje ime na koje se najezim kad god ga neko spomene.Secam se i onih ulica kojima sam tumarala trazeci tvoje oci.Nikada ih vise nisam videla,ali sanjala jesam,nekoliko puta.Pamtim sve ona pitanja koja su mi se konstantno vrtela po glavi;odgovor nikad nisam nasla.Sve me boli kad se setim..zato te pustam..polako ali sigurno,malo po malo praznim svoj um,svoje secanje od tebe koliko god mogu.Srce ne mogu,jer u njemu ce za tebe uvek postojati ono skriveno mesto za koje niko ne zna,to nesto sto cuvam,sto mi se vidi u ocima...


Na kraju,svi smo mi ljudi

Generalna — Autor endzylove @ 22:57

To je bilo pre sesnaest godina,kada je moja mama zavrsila u bolnici zbog otkazivanja bubrega.Bio je to strasan trenutak,ali ona mi taj dogadjaj cesto prepricava kako bih shvatila da sve sto nam se u zivotu desava ima i dobru i losu stranu i da iz svega treba da izvucemo neku pouku,da kada se kasnije setimo toga ne osetimo gorcinu,vec da nam toplina prodje kroz srce.Postoji dosta ljudi koje znam samo iz price,ali bez obzira na to,ja ih ostavljam u nekom delu svoje duse i svog secanja jer mislim da su vredni toga.Ucinili su nesto dobro nekome koga volim.Koliko sam samo puta cula pricu o Scepi i Dzavidu,devojci koja je u bolnici lezala pored moje mame,i momku,takodje pacijentu,koji je bio u sobi pored,ali bi dolazio kad god bi ga jedna on njih dve pozvala da im nesto pomogne,ili ponekad samo da bude pored njih,jer u takvim situacijama,dobar prijatelj je delotvorniji od bilo kog leka.Oboje, i Scepa i Dzeniz su bili Albanci sa Kosova,samo sto Scepa nije znala ni rec srpskog,niti je zelela da ga nauci.Dzeniz bi za vreme vizitu. vek dolazio da joj prevodi ono sto bi doktori imali da joj kazu.Nasao joj se u nevolji kao brat.Mojoj mami bi uvek pomagao i uvek je terao da nesto jede,govoreci:"Reci sta god ti se jede,ja cu otici da ti kupim",ali ona nije mogla bas nista.Naravno,bilo je i onih koji su napadali mladu Albanku:"Koliko dugo zivi u Srbiji,a nije naucila srpski.Pa sramora!",ali moja mama je uvek branila tu devojku,lepu kao lutku,kako ona voli da kaze,sa dugim,crnim loknama.Tako se rodilo prijateljstvo izmedju njih troje.

Jednog dana Scepa je pozvala Dzeniza u sobu i rekla mojoj mami:"Zelim da naucim srpski,ali samo zbog tebe".I krenula je prvo od kreveta,stolice,vrata,prozora....Povremeno bi joj neko od njenih dosao u posetu kad bi mogao.A brat od ujaka moje majke je stalno dolazio,samo da bi video tu devojku sa Kosova.Mame kaze da je sigurno bio zaljubljen u nju,kako i ne bi kada je bila prelepa.

Mama se,po izlasku iz bolnice sa njima cula par puta,Dzeniza je jednom cak i videla.On ju je poslednji put zvao negde pred bombardovanje,i to iz Nemacke.Kada ga je pitala kada ce se vratiti u Srbiju,on je rekao:"Ne znam,mozda se nikad ni ne vratim".

Prijatelj ce mozda otici negde daleko,tako daleko da ga mozda vise nikada necemo sresti.Pa ipak,on je deo nas zauvek.Nije bitno da li je neko Musliman,Albanac,Hrvat,Amerikanac.....covek se ne gleda tako.Postoje samo dve podele ljudi:na dobre i na lose,samo nas je izbor kakvi cemi biti.


Ruski blokbaster "Metro"

Generalna — Autor endzylove @ 16:41

"Metro"je prvi ruski film katastrofe u poslednjih dvadeset pet godina. Zbog izgradnje stambenih i poslovnih zgrada između dve metro stanice u Moskvi, pojavljuje se pukotina koja će ugroziti živote hiljade korisnika podzemne železnice. Voda iz reke Moskve počinje da kulja preteći da uništi podzemni saobraćaj, ali i ceo grad. Među ugroženima se nalaze i lekar gradske bolnice Andrej Garin i njegova kći Ksjuša. U pokušaju da spasi što više putnika, Garin je u situaciji da se bori za život ljubavnika svoje supruge. On mora da pobedi gnev i strah, mora da preživi kako bi povratio nekadašnju sreću koju je imao u porodičnom krugu.

Fenomenalan film koji sam gledala na ovogodisnjem FEST-u,komican koliko i tragican,zaista ga vredi pogledati:)


Bez naslova

Generalna — Autor endzylove @ 16:00

Jednog dana neko ce da te zagrli toliko snazno da ce se svi tvoji slomljeni delovi vratiti u jednu celinu.Ovo je napisano negde,ne mogu da se setim gde,od strane  nekog anonimnog autora.Lepa je recenica,nekako uliva nadu,daje strpljenje i veru u bolje sutra.Svidja mi se....ta sigurnost da ce se desiti nesto sto ce spojiti opet sve moje iscepkane delove,jer dosta su me lomili,ljudi,a ponajvise neiskoriscene sanse.Prvi put sam stvarno sto posto sigurna da zelim nesto,a od toga izgleda nista nece biti.Imam toliko dobar osecaj u vezi ovoga.Treba mi ova razmena da me malo trgne,da od mene napravi samostalnu i odgovornu osobu,jer evo,jos malo pa 18 godina,to non stop sebi govorim.O,Boze mili,osecam se ko da sam u klimaksu,u krizi srednjih godina,sve mislim zivot mi odmice,ako sad ne uradim nesto,nista sa mnom nece biti.Roditelji mi kazu:zivot je tek pred tobom,treba i da razmisljas o fakultetu,a ne da odes negde godinu dana,a ko zna da li ce ti posle priznati tu skolsku godinu.Dok tvoji vrsnjaci budu upisivali fakultet,ti ces mozda morati ponovo u gimnaziju,sta ce ti taj rizik.Ali ja ne razmisljam tako.Pa ako i treba da pravim rizike,bolje da ih pravim sada,bolje da gresim dok sam mlada nego kasnije.A uopste ne znam kako da im objasnim.Oni misle da sve znaju najbolje zato sto su stariji.Mozda su u pravu.Ali bolje da to shvatim iz primera,nego da zauvem razmisljam o tome da ja sve najbolje znam.Zelim da gresim i da ucim na svojim greskama,ako do njih dodje.Dosta mi je vise u glavi onoga:sta bi bilo kad bi bilo.Dosta mi je.Ali kako da ih ubedim.....to ne znam. 


Gde se izgubio moj princ?

Generalna — Autor endzylove @ 16:00

Dugo vec mastam o tebi,na onaj,samo meni svojstven nacin...Prilazis mi polako,a svakim korakom mi osmeh postaje veci,sve dok konacno ne stignes do mene,pa onda pocnem da se kikocem,na onaj,opet,samo meni svojstven nacin.Onda me zagrlis i kazes:"Nije tebi lako,nije",pa krenes i ti da se smejes.

Ne znam od cega sam te skrojila:ti si verovatno sklop onoga sto mi se svidelo kod drugih,onog sto mastam da posedujes,i onoga sto stvarno jesi,ono sto bih volela,nebitno kakvo je,jer bih volela sve kod tebe.

Umem da te pomesam sa drugima:ne znam zasto,ali znam kada pogresim,jer pravi princ ne odlazi,ne nestaje:njega sudbina vuce ka meni,a mene ka njemu.Ali zasto uvek pogresim:taman pomislim da sam te pronasla,kad ono kao da si u zemlju propao:od trenutka kada shvatim da nesto osecam prema tebi,sudbina nas odvuce na drugu stranu.Zasto je to tako?

Moram priznati,pomalo sam pocela da gubim veru:gde si zalutao,kojom si pogresnom stazom krenuo na putu do mene:gde te je sudbina odnela?Daj mi malo nadd bar,da znam da si blizu,da te cekam,da ne krenem i ja drugim putem.Cini mi se da kad nesto jako pozelim,sebe izbaksuziram,pa ne bude nista od toga.Zato se plasim da sanjam,cak i u snovima,ne samo na javi.

Neka i meni malo krene u ljubavi,da se zaljubim,onako ludo,nacisto da posasavim,da ne znam sta me je snaslo.To ludilo mi ne bi smetalo.

Pa gde je taj princ?Zasto nikako ne dolazi,a kad pomislim da je dosao,kada mi se neko i svidi_nista.Prosto nista.Kao da je propao u zemlju,stvarno...

 


Neki ljudi su uvek zeljni svega....

Generalna — Autor endzylove @ 13:08

Neki ljudi su stalno gladni,koliko god im pruzis,koliko god im das i ucinis,oni ce zeleti jos vise.A tu postaje problem:kada se stigne do konacne tacke kada im das celu saku,oni te vise nece smatrati covekom,vec ce sve tvoje predjasnje gestove,one dobre upotrebiti podmuklo protiv tebe.Ako vidis sta te ceka,ne treba trcati do cilja i uveriti se rodjenim ocima,vec stati gde god,osvrnuti se,i reci sebi:Pa gde mi je bila pamet.Tada ce drugi videti da ste se promenili,ali shvaticete da vas mrze vise nego one koji im nista nisu dali.Ali bar necete mrzeti sebe.Zato uvek treba napraviti granicu,cak i za ljude koje mnogo volimo,jer nikad ne mozete znati svaciji apetit,a ima mnogo vise ljudi koji su nezasiti.Ja sam uvek znala da se zasitim onim sto mi drugi daju sami od sebe,nikada ne bih trazila vise,a dobri ljudi to znaju da cene,tada znas da si dobio pravog prijatelja.Jadni oni koji su nezasiti,njima nikada nije dovoljno.Mozda ce dobiti vise od mene i slicnih meni,ali nikada nece znati da cene male stvari,one koje i jesu razlog svakodnevne srece.Velike stvari dodju i prodju,one sitne nastavljaju da nas usrecuju 


Powered by blog.rs