Ti si sada moja ljubav...

Poljubac posut mastom

Generalna — Autor endzylove @ 13:24

 

Spustam flasu vec poprilicno ispijenog sobersby-a na stocic ispred sebe.Toliko je nizak da ne mogu lepo da prekrstim nogu,vec kolenom udaram o njegovu nogaru,praveci sebi modricu.Drugarica se smeje dok drzi telefon da me slika.Dodaje mi nargilu,i posle par sekundi iz mojih usta izlazi dim,kao beli duh koji se izdize iznad mene i stapa se sa ostalima.Daju ovoj prepunoj prostoriji neki poseban izgled,deluje jos zatamljenije.Miris jabuke siri se oko mene,dok pod jezikom osecam njen ukus pomesan sa duvanom.Deluje umirujuce i ja se polako opustam.Iz zvucnika se jasno cuje neka house pesma.Poznata mi je,medjutim ne mogu da se setim kako se zove.Pitam drugaricu,a ona mi pokazuje na svom telefonu.Citam...waves.Bas tako,osecam se kao da sam na jednom upravo sada,polako me spusta i podize.Gledam ispred sebe macku naslikanu na zidu.Sedi na nekom sanduku,cini se bozanski,samo joj fali jos oreol oko glave da bi svi poceli da joj se klanjaju.Smiruju me natpisi na zidu,prosto pozelim da saznam sta znace ti hijeroglifi koji me okruzuju.Iznad mene nalazi se egipatski faraon sa licem neke ptice,cini mi se orla.Deluje kao da ce jednog trenutka da iskoci odatle i postane stvaran.Ne svidja mi se.Stvara u meni osecaj straha,nelagodnosti,nejasne odvratnosti.

 

Drugarica prica nesto,a nas tri pokusavamo da je cujemo od muzike.Okrecem se ka njima i nesto im sapucem.One se smeju,a zatim uvlace dim duboko u pluca.Par metara od nas sedi momak,praveci kruzice od dima.Pokusavamo i mi,ali koliko god se trudile,ne uspeva nam.Znam da ima posebna tehnika,da guras dim jezikom i otvoris usta kao da hoces da izgovoris slovo "O".Ne uspeva mi nikako,i ja odustajem.Moje drugarice su upornije.Smejem se gledajuci njihove neuspesne pokusaje.

 

Okrecem se ka prozoru i vidim neki autobus kako prolazi.Kvari citavu ovu atmosferu zbog koje se osecam kao da sam negde drugde,a ne u Beogradu.Prolazim pogledom po prostoriji,a onda ga zaustavljam na ulazu.Znam da ovo nije mesto na koje on izlazi,ali,ipak,tako bih zelela da sad prodje kroz ova vrata.Volela bih da ga vidim ove noci,da se ovlas dotaknemo ramenima i da nam se pogledi sretnu,makar to.Uzasno mi se svidja taj osecaj kao da ce mi srce iskociti iz grudi.Ono kad mi toplota prelije vrhove usiju,obraze,kada krenem nervozno da uvrcem prstima kosu...Polako,mastanje me obuzima...

 

...Nas dvoje jurimo biciklima po Kopenhagenu,smejuci se zaljubljeno.Vetar mi milujuci sklanja kosu sa lica.On se okrece i kaze mi da sam prelepa,da ne moze da prezivi dan ako ne cuje moj glas,ne vidi osmeh kako mi blista na licu.Pao je mrak i mi ostavljamo nas prevoz na najblizem parkingu za bicikle.Vodi me kroz park.Pun je cveca,ususkan medju visokim drvecem koje svakodnevno pravi hlad ljudima koji tuda prolaze.Verovatno je tokom dana pun dece koja se igraju,ali je i sigurno utociste za one koji samo zele da se opuste u prirodi sa prijateljima ili uz neku dobru knjigu ili muziku.Medju stablima drveca vidim da,kako se dublje zalazi u unutrasnjost ove male oaze,moze videti predivna fontana,napravljena od srebra,ukrasena obojenim kristalima.Cujem vodu kako menja tok u zavisnosti od debljine svog trenutnog korita.Deluje nestvarno,kao mali raj.

 

On seda na klupu,a zatim me uzima za ruku i privlaci sebi.Gnjura glavu u moj stomak,iako zna da me to nervira.Medjutim,ovog puta mi ni malo ne smeta,cak naprotim,kikocem se koliko me golica.Odmicem se lagano,ali on kao da to ne moze da podnese,opet me privlaci sebi,samo ovaj put odlucnije,sa vecom zeljom i snaznijim sjajem u ocima.Spustam se na njegovo krilo,obgrlivsi ga nogama.Gledamo se pravo u oci.Oboje cutimo.Tolika je tisina da skoro mozemo da cujemo srca kako nam probijaju iz grudi,zeleci da budu sto blize jedno drugom.Osecam njegov topli dah na svom golom ramenu.Prelazi nezno usnama po njemu,a zatim preko vrata nalazi put do mojih usana.Pocinje da me ljubi onako strastveno,a isto toliko suptilno,cineci da se sva,od glave do pete najezim.Jezici nam se preplicu u ovom poljupcu koji ne zelimo da prestane.Njegove usne imaju neki slatkast ukus,mozda meda ili neceg slicnog.Pokusavam da ga sto vise upijem,dok osecam kako mi usne bride.Vise ne znam gde sam.Jedino sto u ovom trenutku osecam je on.Njegovu dusu,telo,njegove vrele usne,i jos toplije sake koje mi sklanjaju kosu sa lica,a zatim se spustaju skroz niz moja ledja a zaustavljaju tik iznad mojih kolena.Hvata me trans,ne mogu da se osvestim i potpuno se prepustam ovom magicnom trenutku.Svoje ruke,koje su mu do tog trenutka grejale grudi,spustam nize,lagano prelazeci preko njegovog stomaka, i tu se zadrzavam,lagano dodirujuci vrhove njegovog crnog,koznog kaisa.Ljubim ga jos malo,a zatim lagano primicem svoj obraz njegovom,pa mu ljubim vrat i grickam ga za uvo,ostavljajuci tragove svog preostalog karmina po njegovoj kozi.Vracam se nazad,ponovo se susrecuci sa njegovim tamnim ocima.Pogled mi se muti,osecam njegove prste na svojoj bradi.Cujem jedno slatko:-Volim te.

 

-I ja tebe volim-odgovaram jedva cujno,opet lepeci svoje usne na njegov vrat.

 

Zabacujem glavu unazad,dajuci mu do znanja da zelim da i on poljubi moj,a zatim se polako spusti do kljucne kosti.Opet se smejurim.Dlake njegove skoro obrijane brade me golicaju sto se vise pomera.Uzasno mi prija sve to.

 

-Cek,samo malo...-cujem njegov promukli glas u pozadini.Pomera malo moju nogu,ne odvajajuci svoje oci koje su kao prikovane za mene.Lagano me ljuljuska u svom zagrljaju dok oboje uzivamo u tom ljubavnom zanosu.Mrak,potpuni mrak,vise nista ne vidim,ne cujem.Samo osecam slatke,nezne prste kako kruze po mojoj kozi i njegov topli dah...

 

 

Drugarica nas poziva da idemo da se prosetamo do kalemegdana kad je vec lepo vreme.Pristajemo,placamo racun i krecemo.Topli povetarac lagano mi mrsi kosu,sto najvise mrzim.Dlake se lepe za tek namazani sjaj sa mirisom,a i ukusom jagode.Krecemo polako,ostavljajuci radoznale poglede momaka pored kojih smo upravo prosle.Smejemo se,prolazimo semafor i upucujemo se ka gomili ljudi od koje centar grada prosto vrvi.Gledam unaokolo,ali nigde ni traga od zeljene osobe.Sto vise se udaljavamo,to nada da cu ga sresti polako nestaje.A,kakve smo mi devojke,od jednog pogleda,osmeha mi napravimo citavu pricu.U sebi se prisecam njegovog glasa,njegovih reci.Dok sam ga slusala delovalo mi je kao da citam neki roman.Nema lepse stvari nego kada momak zna lepo da prica,prosto da te ocara svojim glasom,dozivljajima,nacitanoscu.Primetila sam,u jednom trenutku me je pogledao zamisljeno,imao je onaj sjaj u ocima.Mislio je da nisam primetila,ali znala sam da se oseca kao i ja.Njegov pogled.Isti onaj koji sam pre samo par dana opet videla,samo na kratko,jer sam se uplasila i pobegla.Uobicajeno za mene,manjak samopouzdanja,a visak sramezljivosti i nervoze.

 

Vracam se kuci,kao ratnik posle izgubljene bitke.Nikada ga vise necu videti-govorim u sebi.Ulice su potpuno puste,sto za moj kraj nije nimalo neobicno,navikla sam vec.Ova setnja mi prija.Mogu lepo da razbistrim glavu,da konacno ostanem sama sa sobom,iskrene,ogoljene duse.Samo ja znam kako mi je tad.Priblizavam se kuci,a zatim tiho otkljucavam ulazna vrata.Ulazim u dnevnu sobu,medjutim nema nikog.Koristim priliku.Sedam na fotelju,uzimam telefon i pustam pesmu.Rather be od Clean Bandit-a.Nekako kada god je cujem podseti me na njega.Ne znam zasto.Ona me uspavljuje u ja polako tonem u san...

 

 


Carobna ruzaa

Generalna — Autor endzylove @ 15:12

Bila jednom jedna crvena ruza.Ne,nije bila obican cvet,vec magijska biljka predivnog mirisa koji se mogao osetiti u celom kraju I koji je primorao svakoga ko bi prosao ulicom Divljih ruza da se okrene I osmotri tu boju krvi kojom je bila posuta.Ona nikada nije venula,bilo da je padao sneg ili sunce sijalo do iznemoglosti.Ona je uvek bila tu.                                                                     Po pricama iz tog grada,tu ruzu je zasadio niko drugi do princ Plavi,naslednik kralja Valenta iz sesnaestog veka,koji je dosao cak iz Londona da pronadje svoju voljenu.Ruza je zasadjena na mestu gde su se prvi put poljubili.Po predanju,ruza je mogla pripasti samo onome cija bi ljubav bila istinska I bezuslovna,neizbezna i besmrtna.Ostali su je gledali I divili se njoj i vekovima koje je opstala.                                                                                                         Naravno,svakog bi dana neko iz grada pokusao da je ubere,misleci da je on taj cija osecanja prevazilaze univerzum,ali su se vracali kuci samo sa velikim razocaranjem,a njihove drage bile bi zatecene.

Ljudi su vremenom ruzu zamrzeli jer su zbog nje ispitivali svoju ljubav,a zene bi nocu plakale dok im muzevi spavaju misleci da nisu dovoljno vredne da bi ih oni voleli.

Zato su se jedne noci stanovnici tog malog grada okupili I odlucili da spale taj carobni,mirisni ukras po kom je ulica dobila ime.Javio se dobrovoljac koji je ruzu polio benzinom i,uz brz potez sibice zapalio njene barsunaste latice,dug zeleni vrat i listove koji su po njemu bili.Ruza je gorela,a crni dim se izvijao i pravio tunele po nebu.Mislivsi da su je se zauvek otarasili,otisli su svojim kucama i mirno zaspali.

Ali,ipak,ta ruza bila je besmrtna,kao i ljubav onog koji bi mogao da je poseduje.Odmah sutradan,prvi zraci sunca obasjavali su crveni cvet,isti onaj koji je prethodne noci bio zapaljen.Ljudi su se cudili,odmahivali glavama.Nisu mogli da veruju da je prezivela.I ne samo to.Cinilo se da je jos lepsa nego ranije.

Dani su prolazili,ljudi vise nisu pominjali cudotvornu biljku koja je prezivela vatru.Ziveli su normalno,kao i inace,ali im je svima u glavama cesto bilo pitanje:Da li ce ikada postojati neko ko ce uspeti da je zasluzi?

Marko je prvi put dosao u ovaj,kako je cuo,predivan grad.Odlucio je da ostane u njemu par dana,a da se zatim vrati kuci.

Dani su prolazili,a on je uzivao u carima pored kojih je prolazio.Pecao je,kampovao,kupao se u jezeru,planinario.Ali kada je dosao dan da se vrati kuci,shvatio je da nije kupio svojoj devojci nikakav poklon.Proveo je ceo dan trazeci savrsen poklon,ali nije nasao nista sto bi se merilo sa lepotom njegove drage.

Prolazio je ulicom kada ga je privukao opojan miris.Osvrnuo se oko sebe i ugledao je ruzu.Priblizio joj se i pomilovao njene latice.Bile su meke i glatke kao koza njegove ljubavi.Bila je vitka kao ruza,a njene usne crvene i opojne kao crvena boja koja se prelivala na suncu.

Odlucio je da je ubere i ponese sa sobom.Bio bi to mali znak paznje prema njoj koja je bila ljubav njegovog zivota,i ona za koju je od prvo trenutka kada je ugledao znao da voli.

Zavio je ruzu u papir i poneo sa sobom.Kako je prolazio gradom,svi za njim su se okretali i osmehivali iznenadjeno.On ju je odneo svojoj voljenoj i ne znajuci da je carobna.

 

 

 

Nije bitan dokaz ljubavi,bitno je samo ono sto se nalazi u srcima voljenih.Svaka je ljubav na svoj nacin najveca i najbitnija za one koji je osecaju i vide u ocima onog koga vole.Zivela ljubav!<3


Pustam te....

Generalna — Autor endzylove @ 21:46

Evo me ovde,na ovom mestu,posle skoro dve godine,a uspomene se vracaju i vracaju kao da je bilo juce kada sam te upoznala....Opet ova velika,crvena zgrada,opet osecam istu jezu,ali sta da radim,uvlaci mi se pod kozu bez pitanja,opet me zaboli svaki deo tela kad samo pomislim na tebe.Nisam dugo,svaka mi cast.

Od tebe su ostale samo uspomene i tvoje ime na koje se najezim kad god ga neko spomene.Secam se i onih ulica kojima sam tumarala trazeci tvoje oci.Nikada ih vise nisam videla,ali sanjala jesam,nekoliko puta.Pamtim sve ona pitanja koja su mi se konstantno vrtela po glavi;odgovor nikad nisam nasla.Sve me boli kad se setim..zato te pustam..polako ali sigurno,malo po malo praznim svoj um,svoje secanje od tebe koliko god mogu.Srce ne mogu,jer u njemu ce za tebe uvek postojati ono skriveno mesto za koje niko ne zna,to nesto sto cuvam,sto mi se vidi u ocima...


Pustam te....

Generalna — Autor endzylove @ 21:46

Evo me ovde,na ovom mestu,posle skoro dve godine,a uspomene se vracaju i vracaju kao da je bilo juce kada sam te upoznala....Opet ova velika,crvena zgrada,opet osecam istu jezu,ali sta da radim,uvlaci mi se pod kozu bez pitanja,opet me zaboli svaki deo tela kad samo pomislim na tebe.Nisam dugo,svaka mi cast.

Od tebe su ostale samo uspomene i tvoje ime na koje se najezim kad god ga neko spomene.Secam se i onih ulica kojima sam tumarala trazeci tvoje oci.Nikada ih vise nisam videla,ali sanjala jesam,nekoliko puta.Pamtim sve ona pitanja koja su mi se konstantno vrtela po glavi;odgovor nikad nisam nasla.Sve me boli kad se setim..zato te pustam..polako ali sigurno,malo po malo praznim svoj um,svoje secanje od tebe koliko god mogu.Srce ne mogu,jer u njemu ce za tebe uvek postojati ono skriveno mesto za koje niko ne zna,to nesto sto cuvam,sto mi se vidi u ocima...


Na kraju,svi smo mi ljudi

Generalna — Autor endzylove @ 22:57

To je bilo pre sesnaest godina,kada je moja mama zavrsila u bolnici zbog otkazivanja bubrega.Bio je to strasan trenutak,ali ona mi taj dogadjaj cesto prepricava kako bih shvatila da sve sto nam se u zivotu desava ima i dobru i losu stranu i da iz svega treba da izvucemo neku pouku,da kada se kasnije setimo toga ne osetimo gorcinu,vec da nam toplina prodje kroz srce.Postoji dosta ljudi koje znam samo iz price,ali bez obzira na to,ja ih ostavljam u nekom delu svoje duse i svog secanja jer mislim da su vredni toga.Ucinili su nesto dobro nekome koga volim.Koliko sam samo puta cula pricu o Scepi i Dzavidu,devojci koja je u bolnici lezala pored moje mame,i momku,takodje pacijentu,koji je bio u sobi pored,ali bi dolazio kad god bi ga jedna on njih dve pozvala da im nesto pomogne,ili ponekad samo da bude pored njih,jer u takvim situacijama,dobar prijatelj je delotvorniji od bilo kog leka.Oboje, i Scepa i Dzeniz su bili Albanci sa Kosova,samo sto Scepa nije znala ni rec srpskog,niti je zelela da ga nauci.Dzeniz bi za vreme vizitu. vek dolazio da joj prevodi ono sto bi doktori imali da joj kazu.Nasao joj se u nevolji kao brat.Mojoj mami bi uvek pomagao i uvek je terao da nesto jede,govoreci:"Reci sta god ti se jede,ja cu otici da ti kupim",ali ona nije mogla bas nista.Naravno,bilo je i onih koji su napadali mladu Albanku:"Koliko dugo zivi u Srbiji,a nije naucila srpski.Pa sramora!",ali moja mama je uvek branila tu devojku,lepu kao lutku,kako ona voli da kaze,sa dugim,crnim loknama.Tako se rodilo prijateljstvo izmedju njih troje.

Jednog dana Scepa je pozvala Dzeniza u sobu i rekla mojoj mami:"Zelim da naucim srpski,ali samo zbog tebe".I krenula je prvo od kreveta,stolice,vrata,prozora....Povremeno bi joj neko od njenih dosao u posetu kad bi mogao.A brat od ujaka moje majke je stalno dolazio,samo da bi video tu devojku sa Kosova.Mame kaze da je sigurno bio zaljubljen u nju,kako i ne bi kada je bila prelepa.

Mama se,po izlasku iz bolnice sa njima cula par puta,Dzeniza je jednom cak i videla.On ju je poslednji put zvao negde pred bombardovanje,i to iz Nemacke.Kada ga je pitala kada ce se vratiti u Srbiju,on je rekao:"Ne znam,mozda se nikad ni ne vratim".

Prijatelj ce mozda otici negde daleko,tako daleko da ga mozda vise nikada necemo sresti.Pa ipak,on je deo nas zauvek.Nije bitno da li je neko Musliman,Albanac,Hrvat,Amerikanac.....covek se ne gleda tako.Postoje samo dve podele ljudi:na dobre i na lose,samo nas je izbor kakvi cemi biti.


Ruski blokbaster "Metro"

Generalna — Autor endzylove @ 16:41

"Metro"je prvi ruski film katastrofe u poslednjih dvadeset pet godina. Zbog izgradnje stambenih i poslovnih zgrada između dve metro stanice u Moskvi, pojavljuje se pukotina koja će ugroziti živote hiljade korisnika podzemne železnice. Voda iz reke Moskve počinje da kulja preteći da uništi podzemni saobraćaj, ali i ceo grad. Među ugroženima se nalaze i lekar gradske bolnice Andrej Garin i njegova kći Ksjuša. U pokušaju da spasi što više putnika, Garin je u situaciji da se bori za život ljubavnika svoje supruge. On mora da pobedi gnev i strah, mora da preživi kako bi povratio nekadašnju sreću koju je imao u porodičnom krugu.

Fenomenalan film koji sam gledala na ovogodisnjem FEST-u,komican koliko i tragican,zaista ga vredi pogledati:)


Bez naslova

Generalna — Autor endzylove @ 16:00

Jednog dana neko ce da te zagrli toliko snazno da ce se svi tvoji slomljeni delovi vratiti u jednu celinu.Ovo je napisano negde,ne mogu da se setim gde,od strane  nekog anonimnog autora.Lepa je recenica,nekako uliva nadu,daje strpljenje i veru u bolje sutra.Svidja mi se....ta sigurnost da ce se desiti nesto sto ce spojiti opet sve moje iscepkane delove,jer dosta su me lomili,ljudi,a ponajvise neiskoriscene sanse.Prvi put sam stvarno sto posto sigurna da zelim nesto,a od toga izgleda nista nece biti.Imam toliko dobar osecaj u vezi ovoga.Treba mi ova razmena da me malo trgne,da od mene napravi samostalnu i odgovornu osobu,jer evo,jos malo pa 18 godina,to non stop sebi govorim.O,Boze mili,osecam se ko da sam u klimaksu,u krizi srednjih godina,sve mislim zivot mi odmice,ako sad ne uradim nesto,nista sa mnom nece biti.Roditelji mi kazu:zivot je tek pred tobom,treba i da razmisljas o fakultetu,a ne da odes negde godinu dana,a ko zna da li ce ti posle priznati tu skolsku godinu.Dok tvoji vrsnjaci budu upisivali fakultet,ti ces mozda morati ponovo u gimnaziju,sta ce ti taj rizik.Ali ja ne razmisljam tako.Pa ako i treba da pravim rizike,bolje da ih pravim sada,bolje da gresim dok sam mlada nego kasnije.A uopste ne znam kako da im objasnim.Oni misle da sve znaju najbolje zato sto su stariji.Mozda su u pravu.Ali bolje da to shvatim iz primera,nego da zauvem razmisljam o tome da ja sve najbolje znam.Zelim da gresim i da ucim na svojim greskama,ako do njih dodje.Dosta mi je vise u glavi onoga:sta bi bilo kad bi bilo.Dosta mi je.Ali kako da ih ubedim.....to ne znam. 


Gde se izgubio moj princ?

Generalna — Autor endzylove @ 16:00

Dugo vec mastam o tebi,na onaj,samo meni svojstven nacin...Prilazis mi polako,a svakim korakom mi osmeh postaje veci,sve dok konacno ne stignes do mene,pa onda pocnem da se kikocem,na onaj,opet,samo meni svojstven nacin.Onda me zagrlis i kazes:"Nije tebi lako,nije",pa krenes i ti da se smejes.

Ne znam od cega sam te skrojila:ti si verovatno sklop onoga sto mi se svidelo kod drugih,onog sto mastam da posedujes,i onoga sto stvarno jesi,ono sto bih volela,nebitno kakvo je,jer bih volela sve kod tebe.

Umem da te pomesam sa drugima:ne znam zasto,ali znam kada pogresim,jer pravi princ ne odlazi,ne nestaje:njega sudbina vuce ka meni,a mene ka njemu.Ali zasto uvek pogresim:taman pomislim da sam te pronasla,kad ono kao da si u zemlju propao:od trenutka kada shvatim da nesto osecam prema tebi,sudbina nas odvuce na drugu stranu.Zasto je to tako?

Moram priznati,pomalo sam pocela da gubim veru:gde si zalutao,kojom si pogresnom stazom krenuo na putu do mene:gde te je sudbina odnela?Daj mi malo nadd bar,da znam da si blizu,da te cekam,da ne krenem i ja drugim putem.Cini mi se da kad nesto jako pozelim,sebe izbaksuziram,pa ne bude nista od toga.Zato se plasim da sanjam,cak i u snovima,ne samo na javi.

Neka i meni malo krene u ljubavi,da se zaljubim,onako ludo,nacisto da posasavim,da ne znam sta me je snaslo.To ludilo mi ne bi smetalo.

Pa gde je taj princ?Zasto nikako ne dolazi,a kad pomislim da je dosao,kada mi se neko i svidi_nista.Prosto nista.Kao da je propao u zemlju,stvarno...

 


Neki ljudi su uvek zeljni svega....

Generalna — Autor endzylove @ 13:08

Neki ljudi su stalno gladni,koliko god im pruzis,koliko god im das i ucinis,oni ce zeleti jos vise.A tu postaje problem:kada se stigne do konacne tacke kada im das celu saku,oni te vise nece smatrati covekom,vec ce sve tvoje predjasnje gestove,one dobre upotrebiti podmuklo protiv tebe.Ako vidis sta te ceka,ne treba trcati do cilja i uveriti se rodjenim ocima,vec stati gde god,osvrnuti se,i reci sebi:Pa gde mi je bila pamet.Tada ce drugi videti da ste se promenili,ali shvaticete da vas mrze vise nego one koji im nista nisu dali.Ali bar necete mrzeti sebe.Zato uvek treba napraviti granicu,cak i za ljude koje mnogo volimo,jer nikad ne mozete znati svaciji apetit,a ima mnogo vise ljudi koji su nezasiti.Ja sam uvek znala da se zasitim onim sto mi drugi daju sami od sebe,nikada ne bih trazila vise,a dobri ljudi to znaju da cene,tada znas da si dobio pravog prijatelja.Jadni oni koji su nezasiti,njima nikada nije dovoljno.Mozda ce dobiti vise od mene i slicnih meni,ali nikada nece znati da cene male stvari,one koje i jesu razlog svakodnevne srece.Velike stvari dodju i prodju,one sitne nastavljaju da nas usrecuju 


Cemu mastanje,cemu vera i nada

Generalna — Autor endzylove @ 10:17

Kako da verujem u sebe kada se sve ono sto svim srcem zelim ne ostvari.Nikada.Mozda je bolje da nista ni ne ocekujem,tada necu biti razocarana ako nista nikad ne ispadne kako treba.Bar cu znati zasto je to tako:jer nisam dovoljno zelela.Jedno su snovi,realnost je nesto sasvim drugacije..U bajkama pronceza uvek nadje svog princa,sve prepreke su sklonjene sa puta,i ona zivi zivot o kakvom je oduvek samo sanjala.Vise ne volim bajke:prikazuju nesto sto ne postoji,a mi ljudi smo naviknuti da verujemo u sve.Zato nam zivoti i jesu sjebani.Ne skroz:uvek ima lepih stvari,ali one su tu stalno,na njih smo naviknuti,zelimo nove izazove.Procitala sam negde da su coveku potrebne 3 stvari:da ima sta da radi,koga da voli,i cemu da se nada.To je totalno tacno,mada da bi covek bio istinski srecan te nade nekada treba da se ispune,da se ne nadamo za badava.Moj najveci strah je da cu se jednog dana naci u zivotu koji je moj,ali kao da nije.Da ce sve ono sto sam toliko zelela pasti u vodu;da cu se buditi pored coveka koga ne volim,da cu svaki dan ici na posao koji nikada nisam zelela,ali moram da ga radim da bih imala od cega da zivim.Gledam ljude oko sebe,sigurno im dosta takvih.A zivot koji sam oduvek zelela ostace da postoji negde u mojim mislima:covek koga volim,decica,porodica,najbolji prijatelji,dosta poznanstava i putovanja sirom sveta...vise ne znam da li da vise verujem u bilo sta.Znam da zelim da odem odavde:ovo nije zemlja i kojoj su snovi moguci 


Novi pocetak

Generalna — Autor endzylove @ 21:51
Koliko ste se puta u zivotu osvrnuli u proslost i rekli sebi:to je moglo da ispadne mnogo bolje,ili:da mi je tada bilo pameti,gde bi mi bio kraj.Cesto to cujem od ljudi oko sebe:svojih roditelja,prijatelja,poznanika,od mnogih.Istina je da svi vise zalimo za necim sto nismo uradili,nego za onim sto jesmo,pa cak i kada znamo da smo uradili pravu stvar.Proganjaju nas senke proslosti koje su nam promakle,ili za koje tada nismo bili dovoljno spremni.Ne zelim da zalim zbog stvari koje nisam uradila,a mogla sam;bolje da se kajem sto sam uradila nesto,da kazem sebi:"Gde mi je bio mozak!",tada bih barem znala da sam pokusala,da se nisam prepustila sudbini,kao inace,vec da sam uzela stvari u svoje ruke,pa cak i rizikovala.Bog nam je podario zivot,a mi sami treba da budemo kovaci sopstvene srece.Valjda je u tome citava poenta:leteti do visina,ali znati odakle si poceo;voleti,imajuci u vidu koliko si patio zbog ljubavi,ziveti onako kako si oduvek hteo i biti zahvalan na tome.Ja krecem;zelim da uzletim,polako,ali sigurno,znajuci da uvek mogu iznova pasti na dno;nije bitno,dok god se borim za ono sto zelim,pa makar citav svoj zivot;barem cu znati svrhu svog bivstvovanja.Samo polako,put je bitniji od cilja.

Sta sanjam,a sta mi se desava

Generalna — Autor endzylove @ 15:21

Prosaptao mi je vetar tvoje ime

i rekla sam bices moj....

Delujes mi kao daleka ceznja,

sanjam sebe u zagrljaju tvom.

 

Zadubim se u misli i cekam nekog da me prodrma,

da mi kaze da nisam tvoja malena,

da cu biti tuzna ako te ne vidim uskoro,

da ce mi jutro ostaviti suze na jastuku.

 

Sanjarim,a ono sto zelim u mislima ostaje,

prodje vreme,a ja samo uverenija postajem:

Ono sto mi je mislima blisko i milo,

to sto mi se tako slatko snilo,

to ce tu i ostati.

 

Ali ja cu uvek takva biti,

ne mogu protiv svojih misli,

a uvek kazem sebi:nemoj,

to se nece ostvariti

Znate kako uvek imamo onu jednu osobu koja nam se stalno mota po glavi,i na koju naprosto moramo da mislimo,iako to cesto ne zelimo;onog koga zelimo da zagrlimo,ljubimo,da se sa njim sklupcamo ispod cebeta i delimo slatke reci.I sto vise mastam,to je manja mogucnost da se to desi,valjda je to tako-baksuz,i u to sam pocela opasno da verujem.I onda kada mi tako uleti u misli nesto lepo,pokusavam da nateram sebe da ne razmisljam o tome,da pustim da prodje...

 


Carobna ruza

Generalna — Autor endzylove @ 22:59

Bila jednom jedna crvena ruza.Ne,nije bila obican cvet,vec magijska biljka predivnog mirisa koji se mogao osetiti u celom kraju I koji je primorao svakoga ko bi prosao ulicom Divljih ruza da se okrene I osmotri tu boju krvi kojom je bila posuta.Ona nikada nije venula,bilo da je padao sneg ili sunce sijalo do iznemoglosti.Ona je uvek bila tu.                                                                     Po pricama iz tog grada,tu ruzu je zasadio niko drugi do princ Plavi,naslednik kralja Valenta iz sesnaestog veka,koji je dosao cak iz Londona da pronadje svoju voljenu.Ruza je zasadjena na mestu gde su se prvi put poljubili.Po predanju,ruza je mogla pripasti samo onome cija bi ljubav bila istinska I bezuslovna,neizbezna i besmrtna.Ostali su je gledali I divili se njoj i vekovima koje je opstala.                                                                                                         Naravno,svakog bi dana neko iz grada pokusao da je ubere,misleci da je on taj cija osecanja prevazilaze univerzum,ali su se vracali kuci samo sa velikim razocaranjem,a njihove drage bile bi zatecene.

Ljudi su vremenom ruzu zamrzeli jer su zbog nje ispitivali svoju ljubav,a zene bi nocu plakale dok im muzevi spavaju misleci da nisu dovoljno vredne da bi ih oni voleli.

Zato su se jedne noci stanovnici tog malog grada okupili I odlucili da spale taj carobni,mirisni ukras po kom je ulica dobila ime.Javio se dobrovoljac koji je ruzu polio benzinom i,uz brz potez sibice zapalio njene barsunaste latice,dug zeleni vrat i listove koji su po njemu bili.Ruza je gorela,a crni dim se izvijao i pravio tunele po nebu.Mislivsi da su je se zauvek otarasili,otisli su svojim kucama i mirno zaspali.

Ali,ipak,ta ruza bila je besmrtna,kao i ljubav onog koji bi mogao da je poseduje.Odmah sutradan,prvi zraci sunca obasjavali su crveni cvet,isti onaj koji je prethodne noci bio zapaljen.Ljudi su se cudili,odmahivali glavama.Nisu mogli da veruju da je prezivela.I ne samo to.Cinilo se da je jos lepsa nego ranije.

Dani su prolazili,ljudi vise nisu pominjali cudotvornu biljku koja je prezivela vatru.Ziveli su normalno,kao i inace,ali im je svima u glavama cesto bilo pitanje:Da li ce ikada postojati neko ko ce uspeti da je zasluzi?

Marko je prvi put dosao u ovaj,kako je cuo,predivan grad.Odlucio je da ostane u njemu par dana,a da se zatim vrati kuci.

Dani su prolazili,a on je uzivao u carima pored kojih je prolazio.Pecao je,kampovao,kupao se u jezeru,planinario.Ali kada je dosao dan da se vrati kuci,shvatio je da nije kupio svojoj devojci nikakav poklon.Proveo je ceo dan trazeci savrsen poklon,ali nije nasao nista sto bi se merilo sa lepotom njegove drage.

Prolazio je ulicom kada ga je privukao opojan miris.Osvrnuo se oko sebe i ugledao je ruzu.Priblizio joj se i pomilovao njene latice.Bile su meke i glatke kao koza njegove ljubavi.Bila je vitka kao ruza,a njene usne crvene i opojne kao crvena boja koja se prelivala na suncu.

Odlucio je da je ubere i ponese sa sobom.Bio bi to mali znak paznje prema njoj koja je bila ljubav njegovog zivota,i ona za koju je od prvo trenutka kada je ugledao znao da voli.

Zavio je ruzu u papir i poneo sa sobom.Kako je prolazio gradom,svi za njim su se okretali i osmehivali iznenadjeno.On ju je odneo svojoj voljenoj i ne znajuci da je carobna.

 

 

 

Nije bitan dokaz ljubavi,bitno je samo ono sto se nalazi u srcima voljenih.Svaka je ljubav na svoj nacin najveca i najbitnija za one koji je osecaju i vide u ocima onog koga vole.Zivela ljubav!<3

 

 


Citaj mi sa ociju

Generalna — Autor endzylove @ 02:06

 Dve osobe,dva grada,dve sudbine.

Dva tela,dve srodne duse.

Svako se jednog dana sretne...

Dva srca,a kucaju istim ritmom,

Ista sudbina,dovoljno da se sretnu.

Dug je put,ali jedan jedini,

jedan pogled I sve shvatis.

Shvatis citav univerzum,zasto si rodjen,zasto zivis,

Zasto moras da trpis sve nepravde zivota

I nekad gledas nesrece ovog sveta,

znas zasto svi uprkos svemu  nadju vreme za osmeh,za srecu

Pocinjes da shvatas da sve na ovom svetu ima razlog da postoji.

Cvece da mirise,sunce da greje,macka da prede,

psi da laju na,u punom sjaju,zvezde...

Ruke da grle,usne da ljube,

a oci...da se kaze ono sto recima ne moze.

Jedan pogled.dva pogleda,tri...

sedmi,osmi pogled I vec mi u venama krv vri.

Prvi osmeh,prva rec,

Ljubav uvek nadje nacin da te iznenadi.

Prvi dan,drugi dan,pa treci,

kao da sam zivela u jednoj prelepoj bajci.

Sunce blista,suza mi ni jedna ne lije,

nema kise,nema ni duge,samo sunce...

Cetvrti,peti dan,vreme je za povratak.

Pogleda su dva:"Ne znam kako,ni zasto,ali volim!"

"Volim I ja tebe,ali izvini,moram da idem"

Dva pogleda,tuzna su,ali prekrivena osmehom...I suncem sto sija.

 

 


Hvala ti horoskope!

Generalna — Autor endzylove @ 20:51

Voz je prolazio tik pored nje,lagano praveci vetar koji joj je uvijao kosu.Gledala je cas za njim,a cas na srebrni rucni sat na levoj ruci.Bila je ubedjena da ce stici na vreme,ali je njen voz ipak kasnio,za razliku od ovoga sto je isao u suprotnom smeru.Okrenula se da potrazi slobodnu klupu u blizini,ali na stanici u Pancevu nije bilo ni jedne.Nervozno je cupkala nogom po betonu kada joj je prisao jedan muskarac i upitao je:"Cekate voz za Beograd?Jel otisao?"

Bio je u bez kapri pantalonama i nebo plavoj majici na kratke rukave.Nije izgledao starije od trideset godina onako zdravog,sportskog izgleda.

-"Pa da je otisao ja ne bih sad stajala ovde,nego bih bila u njemu"-bezvoljno je odbrusila polako se okrenuvsi prema njemu,ali je on uprkos tome raspolozeno nastavio razgovor.

-Gde me nadje sada ovaj ludak?-pomislila je,a zatim ugleda voz kako se priblizava:"Evo ga napokon!"-uzviknu.

Priblizavala se vozu,te je vec bila kod ulaza kada je stao.Odmah se popela,nadajuci se da opet nece naleteti na tog"ludaka",ali avaj,evo njega za njom,pravac pored nje na sediste.

Putovali su tako do Beograda pricajuci.On je,kao i uvek kada upozna nekoga,poceo da prica o horoskopu i o tome kako se on bavi astrologijom.Cak je pogodio da je ona vodolija,isto kao i on.Rekao joj je da predaje srpski jezik i knjizevnost u gimnaziji.Kada su napokon stigli,on joj nekako na brzinu da papir sa njegovim telefonskim brojem i trceci(kao i uvek)izadje iz voza.

Proslo je par dana kada su kod nje na poslu zene pocele da pricaju o horoskopu,kada se ona setila da ima njegov broj:"E,pa upoznala sam nekog ludaka koji se razume u horoskop,pa mogu da ga zovnem-predlozila je,a ona su se slozile.

Tog dana ga je pozvala.Zvonilo je par puta i kada je vec krenula da spusta slusalicu,on se javi.Za divno cuda,jer je vrlo retko i bio kod kuce,ali eto,srecom pa tad jeste,inace ni ja ni moj brat ne bi postojali.Moja mama vise ne bi ni pozvala tog "ludaka",tj.mog tatu.


1 2 3 4  Sledeći»

Powered by blog.rs