Ti si sada moja ljubav...

Necu zaboraviti

Generalna — Autor endzylove @ 16:05

Neke osobe,neki trenuci su ostavili veliki trag u mom životu.Možda su sad samo puke uspomene,ali neke stvari u životu se ne zaboravljaju,bilo lepe ili ružne.One ostaju tu da nas podsete gde smo bili,s kim smo delili dobro i zlo,da nas ponekad i nasmeju i oraspolože,a nekad i rastuže,pa i rasplaču.Svejedno,treba ih sve čuvati u srcu,jer ako se pamte,onda vrede našeg pomena.

Sećam se da sam prestravljeno posmatrala decu u učionici.Prvi dan u osnovnoj školi.Kada se samo setim koliko sam bila stidljiva i povučena(i dalje sam,ali sve manje i manje,fala Bogu).Srećom pa je mama bila pored mene i držala me za ledenu ručicu.Pokazala je na jednu devojčicu u prvoj klupi.I dan danas se pitam da li bi sve bilo ovako da mama nije baš nju primetila.Imala je kratku plavu kosu i nosila je naočare sa blaznicom na jednom oku.Isprva nisam bila sigurna da li je dečak ili devojčica,ali ubrzo sam shvatila.

Rekla je da se zove Nina.Izgledala je krhko i nežno,a bila je isto tako ćutljiva i mirna kao i ja,pa smo se nekako našle.Ubrzo smo se sprijateljile.Sedele smo jedna pored druge čak do sedmog razreda,sa nekim prekidima.Od samog početka smo postale nerazdvojne.Praktično sam jedan deo života živela kod nje,može se reći.Igrale bi se od jutra do mraka,smejurile,pričale.Naše igre sa barbikama,kenovima,brac lutkama;kao da sad vidim i sećam se tačno svega.Zajedno smo radile sve,i nije bilo moguće da jedna radi nešto što ne radi druga.Toliko naših doživljaja i gluposti me i sada nasmeje:naša želja da zajedno napišemo knjigu,naše kampovanje u njenom dvorištu,svakodnevno igranje badmintona,igranje detektiva u ogromnoj kući njene bake;ne mogu da verujem da smo hodale zatvorenih očiju pored kamenog bazena,i da sam pala i udarila glavu(nije ni čudo što sam i dan danas ovako udarena:D).Momenat koji je definitivno bio najurnebesniji je kada sam se ja,kad smo se igrale žmurke u kineskom restoranu "Makao"sakrila u kuhinju gde su kinezi počeli oštro da me grde na jeziku koji ne znam blage veze.

Sve zvuči lepo,ali tada nisam shvatala koliko me je ona posmatrala kao igračku,kao nekoga ko ispunjava svaku njenu želju.Znam da se zbog nje nisam družila sa nekim ljudima zato što je nisu voleli;često smo bile samo protiv svih,iako sam ja želela da se svi zajedno družimo.Zajedno smo odrastale,ali već kada smo bile peti razred nešto se promenilo.Ja joj odjednom više nisam bila dovoljna.Ona je želela da bude "riba",da bude popularna na neki način koji se meni nije dopadao.Zaljubila se u starijeg momka kada smo bile sedmi razred i to je bilo to.Više to nije bila moja najbolja drugarica.Počela je da puši,da pije,donosila sam joj štikle i haljine na žurke da bi se presvukla u nešto što nije,i mada sam joj govorila uvek iskreno,nju očigledno nije bilo briga za to.Sve više smo se razdvajale,a kada god bi je svi ostavljali trčala bi kod mene da je utešim,da joj budem najbolja drugarica;ali mi to odavno nismo bile.Za tih osam godina se promenila iz korena.Ona je bila jedina osoba za koju sam bila ubeđena da se neće iskvariti,ali shvatila sam da nikada ne treba reći nikad.


Tajna mog osmeha,mojih suza,mog sećanja

Generalna — Autor endzylove @ 13:50

Dok je kiša padala niz obraze moje,

kada je mojom dušom zavladao strah,

te tvoje oči,nebeskog svoda boje

kao da su me hipnotisale u isti mah.

I dok smo se gledali tako dugo,

ništa drugo nije bilo važno.

Moje srce lupalo je kao ludo,

moj pogled ništa više nije tražio.

Stidljivo sam ga spuštala na stranu,

ali bi se nešto uvek tebi vraćalo,

bilo je kao  melem za ranu,

osećanje od ljubavi veće  se rađalo.

Svaki sledeći put bilo je još lepše,

a uvek na drugačiji način mi je mamilo osmeh,

srce postalo je dosta mi mekše,

taj osećaj kao da uvek bio mi je stran.

Svaki osmeh,svaka reč,baš sve,

sve to biće u srcu zauvek.

Sve dok mi srce kucalo bude,

sve dok me tajne sile iz sna ne probude,

bićeš moja tajna na tavanu duše,

čarobnim ključem dobro zaključana.

Ako te ikad ponovo sretnem

sve će biti isto kao tada.

Ako budemo zajedno ti i ja,

biće to ljubavna priča nikad bolje napisana.


Najdraži citati IV

Najdraži citati — Autor endzylove @ 17:25

"Snosimo odgovornost za celu planetu zato što ne znamo gde su Drugi Delovi koji smo bili od nastanka sveta;ako je njima dobro i mi ćemo biti srećni.Ukoliko im nije dobro propatićemo,makar i nesvesno,deo njihovog bola.Međutim,pre svega smo odgovorni da se u svakoj inkarnaciji spojimo barem jednom s Drugim Delom,s kojim će nam se sigurno u nekom trenutku put ukrstiti.Čak i samo nakratko,jer ti trenuci donose tako intenzivnu ljubav da ona opravdava ostatak naših dana.Možemo da dozvolimo i da naš Drugi Deo ode dalje,da ga ne prihvatimo,ili čak i ne primetimo.Tada će nam biti potrebna još jedna inkarnacija da bismo se s njim našli.Zbog svog egoizma bićemo osuđeni na najgore mučenje koje smo sami sebi smislili:samoću."

                                                                                    Paulo Koeljo("Brida")


Najdraži citati III

Najdraži citati — Autor endzylove @ 12:05

Neko vreme i možeš da biraš:hoćeš li da radiš ovo ili ono,da živiš s ovim čovekom ili s nekim drugim.Ali,jednog dana,to što radiš,i čovek s kojim si postanu tvoj život,a zašto nastavljaš da živiš svoj život?...to je prilično glupo pitanje.

                                                  Bernhard Šlink("Bekstva od ljubavi")


Najdraži citati II

Najdraži citati — Autor endzylove @ 19:13

Na dobre stvari valja popričekati.Srce jedne žene je lavirint istančanosti koji odmerava snage s neotesanim umom muškarca prevaranta.Ako zaista želite ljubav neke žene,morate razmišljati kao ona,i morate prvo osvojiti njenu dušu.

                                       Karlos Ruis Safon("Senka vetra")

By the way,obavezno pročitajte knjigu,mnogo je dobra!:)


Najdraži citati I

Najdraži citati — Autor endzylove @ 14:36

Jedan anonimni tekst Tradicije veli da svako tokom svog postojanja može imati dva pristupa:da Zida ili da Sadi.Zidari će možda godinama raditi na svom delu,ali jednog dana privode radove kraju.Onda stanu,i ostanu ograničeni zidovima koje su sazidali.Život gubi smisao kada je građevina gotova.

Međutim,postoje i ono koji sade.Oni se ponekad pate s vremenskim prilikama,,godišnjim dobima,i retko kada se odmaraju.Ali,za razliku od građevine,vrt nikada ne prestaje da raste.U isto vreme dok zahteva stalnu pažnju vrtlara,daje mu priliku da mu život bude velika avantura.

Vrtlari se prepoznaju između sebe,jer znaju da je u životu svake biljke rast cele Zemlje.

                                               Paulo Koeljo(Prolog iz "Bride") 


Iz mog (romantičnog)ugla

Generalna — Autor endzylove @ 21:09

Susret dve izgubljene polovine je nešto što se desi jednom u životu.Tada osetimo kao da pre tog magičnog trenutka nismo ni postojali,kao da je sve pre njega bila samo priprema,samo generalna proba.

Prvi pogled je posebno bitan,neodoljiv je i čarobno privlačan,kao magnet za naše oči,jednostavno ne možemo odoleti tom božanskom sjaju koji blješti u zenicama te osobe.Sve je nestvarno,bajkovito,u nama se budi nekakvo ludilo,sreća,zanos.Intenzitet te ljubavi je prejak za naše svakodnevne emocije,ali preslab za ono što tek možemo dati.Tek tada osetimo da smo upotpunjeni kao osobe,shvatimo da smo pre bili samo neki izgubljeni atomi koji lebde u vazduhu.

Život tada stane i počinje novo poglavlje.Ljudi se često pitaju kako da znaju da je određena osoba ona prava,šta na toj osobi ukazuje na to.Da li da gledaju njene oči,pokrete ili da pažljivo prate ponašanje i gestove?Ništa od toga.Ono što tražimo nalazi se u nama.Odjednom ponovo,istinski upoznamo svoju dušu,ljude oko sebe počinjem da vidimo drugačijim očima,priroda postaje inspirativna,a naše postojanje je napokon opravdano.Osećamo se uzvišeno i bitno.Počinjemo da se ponašamo onako kako smo oduvek želeli,radimo ono o čemu smo sanjali,napokon smo mi mi.Tačno onakvi kakvi jesmo,kakvi oduvek težimo biti.

Upotpunjeni smo.Sklopljeni su delići nas i sve je ponovo na svom mestu.Više nam nije bitno kako nas je neko pogledao,šta je neko rekao,uradio,više nas ne zanimaju reči onih osoba koje misle da nas poznaju.Jer tu je sad on,deo koji nam je nedostajao,deo za kojim svi tragaju,a mi smo ga pronašli.

Kada ga jednom upoznamo,nikad ga više nećemo zaboraviti,čak i ako godinama budemo pokušavali.Ako se desi ode,sa njim će otići i deo nas,ali naučićemo da živimo i bez toga.Ali zaboraviti nećemo.Biće još ljubavi posle toga,možda boljih i dužih,lepših i jačih,ali nijedna neće biti tako intenzivna i neverovatna kao ta.NIJEDNA.


Savet za drugaricu

Generalna — Autor endzylove @ 17:20

Mojoj drugarici se već duže vreme sviđa jedan dečko,i to baš,baš sviđa,a reklo bi se da se i ona njemu sviđa.On je jedan od onih zgodnih,bogatih momaka koji za tren može da smuva devojku,ali sa njom je drugačiji.

Naime,pre neki dan su otišli kasno uveče u bioskop.Film nije bio naročito zanimljiv,šta više dosadan,a šta tada rade dvoje tinejdzera koji se dopadaju jedno drugome:ljube se.Onako slatko,u mraku sede zagrljeni.Ali ne.Iako je par puta pokušala sa nekim sitnim ženskim trikovima,tipa,slučajno mu dotakne koleno ili ruku,on ništa.Samo bi se nasmešio i nastavio da gleda film.

Dopratio je do ulaznih vrata,bukvalno je doneo,da se ne bi okliznula na sneg,i zatim je nežno poljubio u obraz i otišao.

I ništaaaa...

Desilo se jednom da ju je,kao slučajno u školi pred svima poljubio u obraz/usta.Verovatno je želeo da se ona zapita šta od to dvoje.

Da li mu se stvarno sviđa,ili se samo poigrava sa njom,ili je pak uplašen njene lepote,ili nešto treće.Šta bi ona trebalo da radi?Pomoz'te ljudi,pogotovo vi,muškarci!Hvala unapred:) 


Mon cher frere le Francais(Moj dragi brat francuz)

Generalna — Autor endzylove @ 21:03

Sinoć sam se prvi put usudila...samo sam osetila jaku želju i eto.

Sad shvatam da ipak nije toliko teško kao što sam mislila.Nisam napisala ništa,samo sam se pitala da li će mi prepoznati ime.Plašila sam se da mu neće značiti ništa;plašila sam se da je zaboravio svoju  polu-sestricu iz Beograda,Anu.

Ali,nije,setio se.Plakala sam od sreće,od stida,od strepnje,od silne želje da dođe ovde,da ga bar na kratko vidim.Čudno je,mnogo je čudno kada dođeš u kontakt sa nekim posle deset godina;ne znaš šta da ga pitaš,da li da staviš :), ili je to previše.Ali,brat je brat.Sama reč zvuči tako blisko i toplo,tako zaštitnički.

 Imaš želju da odmah sve saznaš,da mu odmah sve napišeš,da kilometri nestanu.Kada bi Pariz bio pored Beograda,kao što je,na primer Pančevo.Pola sata,i već si tu.Kada bi francuski jezik bio kao hrvatski,da sve možeš da razumeš.Ali nije,niti će biti.On ne zna ni reč srpskog,a ja,iako ga učim već osmu godinu,francuski ne znam toliko dobro.Engleski je na pola puta....Porodica nam je data,a prijatelje sami biramo.

Živimo u različitim svetovima,ali u nama struji ista krv,imamo istog oca,nas je Bog povezao-mi smo brat i sestra.


Zbog tebe

Generalna — Autor endzylove @ 13:30

www.youtube.com./watch?v=59FxiQYuE78&feature=youtu.be 

"...Da li pomisliš na mene nekad,da li falim ti bar malo?

Više ne osećam ništa,srce kao da je stalo...ove noći ponovo sanjam tvoje oči..."

Kada bih samo znala to...uff.


Zdravlje-primetimo ga tek kada ga izgubimo

Generalna — Autor endzylove @ 11:33

Zdrav čovek ima hiljadu želja,a bolestan samo jednu-zdravlje.Mislim da ne postoji rečenica koja je tačnija od ove.Uvek sam znala šta se sve ljudima dešava i da nisu svi tako bezbrižni,ali nisam shvatala pravi smisao ove rečenice,sve dok letos to nisam osetila na sopstvenoj koži.

Krajem jula sam završila u bolnici.Bilo je to tako iznenada,jer nikad nisam bila bolešljiva;i zimska hladnoća mi nije mogla ništa.Zbog toga sam bila zaista uplašena,čak nisam bila u Beogradu.Pneumotoraks neki,nikad u životu nisam čula za tako nešto.Moj hirurg-lud,euforičan,više sam se plašila njega nego bolesti.Srećom,pa su me posle tri dana prebacili u moj rodni grad.Vukla sam se po intenzivnoj,odeljenjima,rendgenima,skenerima,posle dobila i upalu pluća,ali sada je dobro.Krajem avgusta sam izašla iz bolnice.Sve je dobro što se dobro svrši-volim da kažem.Kakve se sve stvari dešavaju,ja sam dobro prošla.Bila sam okružena decom koja su se borila za život,i lekarima koji su činili sve da to uspe.

Pročitala sam negde da je lično iskustvo najbolja škola,ali je školarina veoma skupa.Čini mi se da sam se promenila,da ranije nisam bila ista,da sam sada zrelija i ozbiljnija nego ranije.Shvatila sam da je sreća u malim stvarima,u jednom pogledu,osmehu,jednoj slatkoj reči.Najsrećniji dan u životu sam,za divno čudo,provela u bolnici.Rekli su mi da se stanje brzo poboljšava i da nema potrebe da se više brinem.Tog dana sam bila okružena ljudima koje najviše volim,što uživo,što preko telefona.Najlepše je bilo što je On ceo dan bio pored mene,zasmejavao me i ja sam mu se osmehivala kao nikad nikome.

Srećna sam na životu koji imam,na porodici,prijateljima;srećna sam i na tome što ne mogu da kupim svaku haljinu i cipele koje mi se sviđaju,što imam ljubavne jade.Volim da se smejem,da plačem-Jednom rečju,presrećna sam što živim.


Oteto srce

Generalna, Oteto srce — Autor endzylove @ 08:38

Dugo su se šetali po Beogradu,držali se za ruke i pričali o nebitnim stvarima.Nebo je bilo popločano zvezdama,a mesec im je obasjavao put.Savršeno veče za mladi par.Bili su u potpunosti jedno za drugo,imali su zajednička interesovanja,sličnih karakternih osobina,oboje su živeli u realnom svetu,bez ikakvih čuda.Nisu voleli promene.

Ljudi pored kojih su prolazili sigurno su pomislili-kakav lep par,sigurno su stvoreni jedno za drugo.Ona je zaljubljeno gledala njegove oči,a i on njene.Bio je tu,pred njom i osećao se srećno.Ali njegove misli su bile negde drugde.Nije to bilo samo sad,to je bilo uvek.Nije mogao da je zaboravi.Ostala mu je u svakom,prokletom deliću srca i duše,uvukla mu se pod kožu i nije izlazila.Što je najgore,nedostajala mu je.Ne onako kako ti nedostaje neko kada ode negde na nekoliko dana,pa jedva čekaš da se vrati;nedostajala mu je kao vazduh koji diše.Gledao je umilno devojku koja se nalazila pored njega.Mislio je da je voli svim srcem i dušom,i znao je da ona to zaslužuje,ali nije mogao sebe da natera već duže vreme na to.Ne,otkada je Ona ušla u njegov život i ostavila ožiljke svuda na duši.

Te sanjive oči,taj široki osmeh,te medne usne-nije mogao da nastavi život,a da ih ponovo ne vidi.Kada je bio sa njom osećao se kao u oblacima,kao na nekom drugom,lepšem svetu;tada mu niko nije trebao sem nje.Svaka njena reč,svaka šala,svaki osmejak koji joj se sramežljivo iscrtavao na licu,sve je zapamtio.Nije želeo ni da trepće da nešto ne bi propustio.Nedostajala mu je.Pored nje je shvatio šta su snovi,šta je nada,ono što nikada nije znao.Niko nije znao da ga zasmejava kao ona,niti da ga teši slatkim rečima.Od prvog pogleda je osećao u njoj deo sebe,koji je davno izgubio,a znao je da je i on nosio dosta toga njenog.

Spajala ih je ta ljubav prema lepom,taj optimizam koji im se iscrtavao na licu.Imali su različite planove za život,ali nisu bili toliko udaljeni.Ona je volela da sanjari,a on je živeo malo realnije,ali to im nije smetalo.Ljubav nije kada volite iste stvari,već kada zavolite  nešto nepoznato,samo iz ljubavi prema njemu.Nije planirao da se zaljubi u nju,niti je ona planirala da mu pokloni svoje srce,ali kada su bili zajedno ništa nije bilo važno,nisu videli ništa osim ovog drugog.Sudbina ih je spojila na čudan način,i bili su joj zahvalni zbog toga.

On je trebalo da ide.Želeo je da nastave to što su imali,kada sve prođe.Stvarno je to želeo.Ali kada je video koliko je ona bila srećna što on odlazi,mislio je da su njegova osećaja neosnovana,da nisu uzvraćena.

Ona nije shvatala ništa.Bila je previše srećna zbog njega da je zaboravila šta će da bude sa njom.Nije shvatila da ga više verovatno neće videti ako ne preduzme nešto.Njegov osmeh je sve to smestio u neki drugi,nebitan deo mozga.

Otišao je,ni sam ne zna kako.Znao je da je pogrešio i da više nema povratka.Kolike su bile šanse da se ponovo sretnu.Minimalne.Sudbina ih je jednom spojila i to je bilo dovoljno,ostalo je trebalo sami da urade.Nije smeo to da uradi;nije smeo da joj ukrade srce i ponese ga sa sobom.Ali nije želeo da rizikuje da zavoli nekog drugog.Želeo je da bude siguran da će voleti samo njega.

Pogledao je devojku ispred sebe.Pažljivo ga je posmatrala milujući mu šaku.Videla je da se zadubio u misli,ali nije znala zašto.Nije ni znala kolika mu je mećava vejala u srcu.Nije bio iskren prema njoj i bilo mu je žao zbog toga.Voleo ju je,ali ne onako kako je želeo,već kao nekog starog prijatelja.Nije osećao varnice između njih.Nije drhtao od treme kada je trebalo da se vide,nije hitro nameštao kosu kada mu je dolazila u susret.Bilo mu je svejedno.Sve mu je bilo svejedno;život mu je bio nebitan bez Nje.Imao je njeno srce,ali mu to nije bilo dovoljno.Osećao je krivicu zbog toga i shvatio je šta mora da uradi.Neće biti lako,ali to je jedino bilo pošteno...  


Šta volite da slušate?:)))

Generalna — Autor endzylove @ 12:20

Ne znam da li volite stranu ili domaću,narodnu ili zabavnu,rok ili klasičnu,ili bilo šta drugo.Muzika je veliki deo nas,ona nas oraspoloži kada smo tužni,još više nas podigne kada smo srećni,a naravno zna i da nas uvuče u depresiju kada nam je srce prehlađeno.

Volim da slušam sve,čak bih rekla da sam neka vrsta dzuboksa.Pošto nemam sa kim da idem na Sergeja Ćetkovića ili Josipu Lisac za Svetog Trifuna(ili ti dan zaljubljenih kako vole da ga zovu oni što su srećno u vezi ili braku,samo da bi nervirali ove singl-šalim se malo),baš me briga;14 aprila dolazi Beyonce,pa ću ja lepo sa mojim drugaricama pravac u Arenu,da se lepo provedemo uz "Single ladies".A vi srećno zaljubljeni,lepo se provedite za dan zaljubljenih-Iskreno vam želi Ana,ili ti ja,endzilove<3.


Ako želiš da me voliš,znaj...

Generalna — Autor endzylove @ 21:57

Nisam anđeo,

pa da imam krila,

niti želim da zauvek,

samo tebi budem mila.

Biću uvek tu,

da ti bilo šta kažem,

ali znaj,ja nikad,

nikada neću da te slažem.

Ako budeš tužan

ja cu osmeh ti izmamiti.

Kada misliš da si sam,

ja ću te nežno zagrliti.

Zvezde se pojavljuju

sve ću ih izbrojati,

od njih ću na nebu,

pesmu ti skrojiti.

Praviću od sebe budalu,

da te od smeha stomak zaboli,

ali ne zaboravi uvek da mi kažeš,

da mi kažeš da me voliš.

Ne želim skup nakit,

kola i parfeme,

samo treba uvek

da budeš kraj mene.

Da me držiš

kao malo vode na dlanu,

da me nikad,

ali nikad ne ostavljaš samu.

Znaj da teško ljubav svoju

nekom drugom dajem.

Zato budi srećan

što znaš sve moje tajne.

Moje je srce

svo od porcelana.

Ako nisi nežan slomiće se,

to nije velika tajna.

Molim te nemoj

svesno me povrediti

Ja ne znam da praštam,

kod mene nema "izvini".

Budi tu,

uvek pored mene,

čuvaj moje srce

kao deo sebe.


...U njegovim očima

Generalna — Autor endzylove @ 18:29

Još malo pa sam tu...Svakim korakom osećam da sam bliže njemu.Noge mi se sapliću jedna o drugu,i što više hodam ,pre mislim da ću propasti u zemlju.Pojavi mi se mrak pred očima i uplašim se,misleći da ću se izgubiti u ovim ulicama.Skrećem,ne znam kuda,ali znam da tražim njegove oči.

Blizu sam...Gledam drveće i zgrade oko sebe,znajući da prolazi pored njih svakodnevno,i već mi je lakše.Činim se sebi nekako posebnom ovde ,u njegovom okruženju.Uhvati me neka strepnja,nervoza,a ljudi to znaju da prepoznaju,čudno me gledaju.Pocrvenim,pa pokušam da nabacim na lice neki normalan izraz,ne previše srećan,niti uznemiren.Samo želim da se ne ističem.Kada bih samo u ovom trenutku mogla biti nevidljiva.

Skoro sam stigla...Moje srce to oseća i počinje ludački da kuca.Pokušavam da ga smirim,ali nema svrhe,to je nemoguće.Uvijam prstima kosu,da ne vide kako mi se ruke tresu.Sve je o.k.Ja sam sada samo devojka koja je izašla na vazduh da se prošeta.Razgledam okolinu,diveći se arhitektonskom veštinom kojom su kuće ovde projektovane.Zima je,ali na prozorima se vide zunbuli i karanfili,toplo ušuškani među zavesama.

Tu sam...Prestajem i da dišem.Ništa drugo više nije važno,samo taj poseban sjaj u njegovim očima koji samo ja mogu da vidim.Ali plašim se.Plašim se da ga ovog puta neće biti;da ću stati ispred njega,nasmešiće mi se,možda me čak i zagrliti,ali se plašim da mi to neće značiti ništa;da se neću osećati kao prošli put.Možda će sve to nestati,kao što i duga posle nekog vremena izbledi.

Vidim ga u daljini...Strah nestaje i osećam kako mi se toplota razliva po telu.Jedva čekam da vidim svoj odraz u njegovim očima;u njima sam najlepša.

Kao hipnotisana krećem ka njemu,ostavljajući  tragove u snegu.Kada ih posle neko bude video neće znati da je tu jedna sasvim obična devojka  maštala o velikoj,čarobnoj,iskrenoj Ljubavi...i sjaju u jednim lepim,plavim očima.<3 


Powered by blog.rs