Neka nova(odraslija) ja

Poljubac posut mastom

Generalna — Autor endzylove @ 13:24

 

Spustam flasu vec poprilicno ispijenog sobersby-a na stocic ispred sebe.Toliko je nizak da ne mogu lepo da prekrstim nogu,vec kolenom udaram o njegovu nogaru,praveci sebi modricu.Drugarica se smeje dok drzi telefon da me slika.Dodaje mi nargilu,i posle par sekundi iz mojih usta izlazi dim,kao beli duh koji se izdize iznad mene i stapa se sa ostalima.Daju ovoj prepunoj prostoriji neki poseban izgled,deluje jos zatamljenije.Miris jabuke siri se oko mene,dok pod jezikom osecam njen ukus pomesan sa duvanom.Deluje umirujuce i ja se polako opustam.Iz zvucnika se jasno cuje neka house pesma.Poznata mi je,medjutim ne mogu da se setim kako se zove.Pitam drugaricu,a ona mi pokazuje na svom telefonu.Citam...waves.Bas tako,osecam se kao da sam na jednom upravo sada,polako me spusta i podize.Gledam ispred sebe macku naslikanu na zidu.Sedi na nekom sanduku,cini se bozanski,samo joj fali jos oreol oko glave da bi svi poceli da joj se klanjaju.Smiruju me natpisi na zidu,prosto pozelim da saznam sta znace ti hijeroglifi koji me okruzuju.Iznad mene nalazi se egipatski faraon sa licem neke ptice,cini mi se orla.Deluje kao da ce jednog trenutka da iskoci odatle i postane stvaran.Ne svidja mi se.Stvara u meni osecaj straha,nelagodnosti,nejasne odvratnosti.

 

Drugarica prica nesto,a nas tri pokusavamo da je cujemo od muzike.Okrecem se ka njima i nesto im sapucem.One se smeju,a zatim uvlace dim duboko u pluca.Par metara od nas sedi momak,praveci kruzice od dima.Pokusavamo i mi,ali koliko god se trudile,ne uspeva nam.Znam da ima posebna tehnika,da guras dim jezikom i otvoris usta kao da hoces da izgovoris slovo "O".Ne uspeva mi nikako,i ja odustajem.Moje drugarice su upornije.Smejem se gledajuci njihove neuspesne pokusaje.

 

Okrecem se ka prozoru i vidim neki autobus kako prolazi.Kvari citavu ovu atmosferu zbog koje se osecam kao da sam negde drugde,a ne u Beogradu.Prolazim pogledom po prostoriji,a onda ga zaustavljam na ulazu.Znam da ovo nije mesto na koje on izlazi,ali,ipak,tako bih zelela da sad prodje kroz ova vrata.Volela bih da ga vidim ove noci,da se ovlas dotaknemo ramenima i da nam se pogledi sretnu,makar to.Uzasno mi se svidja taj osecaj kao da ce mi srce iskociti iz grudi.Ono kad mi toplota prelije vrhove usiju,obraze,kada krenem nervozno da uvrcem prstima kosu...Polako,mastanje me obuzima...

 

...Nas dvoje jurimo biciklima po Kopenhagenu,smejuci se zaljubljeno.Vetar mi milujuci sklanja kosu sa lica.On se okrece i kaze mi da sam prelepa,da ne moze da prezivi dan ako ne cuje moj glas,ne vidi osmeh kako mi blista na licu.Pao je mrak i mi ostavljamo nas prevoz na najblizem parkingu za bicikle.Vodi me kroz park.Pun je cveca,ususkan medju visokim drvecem koje svakodnevno pravi hlad ljudima koji tuda prolaze.Verovatno je tokom dana pun dece koja se igraju,ali je i sigurno utociste za one koji samo zele da se opuste u prirodi sa prijateljima ili uz neku dobru knjigu ili muziku.Medju stablima drveca vidim da,kako se dublje zalazi u unutrasnjost ove male oaze,moze videti predivna fontana,napravljena od srebra,ukrasena obojenim kristalima.Cujem vodu kako menja tok u zavisnosti od debljine svog trenutnog korita.Deluje nestvarno,kao mali raj.

 

On seda na klupu,a zatim me uzima za ruku i privlaci sebi.Gnjura glavu u moj stomak,iako zna da me to nervira.Medjutim,ovog puta mi ni malo ne smeta,cak naprotim,kikocem se koliko me golica.Odmicem se lagano,ali on kao da to ne moze da podnese,opet me privlaci sebi,samo ovaj put odlucnije,sa vecom zeljom i snaznijim sjajem u ocima.Spustam se na njegovo krilo,obgrlivsi ga nogama.Gledamo se pravo u oci.Oboje cutimo.Tolika je tisina da skoro mozemo da cujemo srca kako nam probijaju iz grudi,zeleci da budu sto blize jedno drugom.Osecam njegov topli dah na svom golom ramenu.Prelazi nezno usnama po njemu,a zatim preko vrata nalazi put do mojih usana.Pocinje da me ljubi onako strastveno,a isto toliko suptilno,cineci da se sva,od glave do pete najezim.Jezici nam se preplicu u ovom poljupcu koji ne zelimo da prestane.Njegove usne imaju neki slatkast ukus,mozda meda ili neceg slicnog.Pokusavam da ga sto vise upijem,dok osecam kako mi usne bride.Vise ne znam gde sam.Jedino sto u ovom trenutku osecam je on.Njegovu dusu,telo,njegove vrele usne,i jos toplije sake koje mi sklanjaju kosu sa lica,a zatim se spustaju skroz niz moja ledja a zaustavljaju tik iznad mojih kolena.Hvata me trans,ne mogu da se osvestim i potpuno se prepustam ovom magicnom trenutku.Svoje ruke,koje su mu do tog trenutka grejale grudi,spustam nize,lagano prelazeci preko njegovog stomaka, i tu se zadrzavam,lagano dodirujuci vrhove njegovog crnog,koznog kaisa.Ljubim ga jos malo,a zatim lagano primicem svoj obraz njegovom,pa mu ljubim vrat i grickam ga za uvo,ostavljajuci tragove svog preostalog karmina po njegovoj kozi.Vracam se nazad,ponovo se susrecuci sa njegovim tamnim ocima.Pogled mi se muti,osecam njegove prste na svojoj bradi.Cujem jedno slatko:-Volim te.

 

-I ja tebe volim-odgovaram jedva cujno,opet lepeci svoje usne na njegov vrat.

 

Zabacujem glavu unazad,dajuci mu do znanja da zelim da i on poljubi moj,a zatim se polako spusti do kljucne kosti.Opet se smejurim.Dlake njegove skoro obrijane brade me golicaju sto se vise pomera.Uzasno mi prija sve to.

 

-Cek,samo malo...-cujem njegov promukli glas u pozadini.Pomera malo moju nogu,ne odvajajuci svoje oci koje su kao prikovane za mene.Lagano me ljuljuska u svom zagrljaju dok oboje uzivamo u tom ljubavnom zanosu.Mrak,potpuni mrak,vise nista ne vidim,ne cujem.Samo osecam slatke,nezne prste kako kruze po mojoj kozi i njegov topli dah...

 

 

Drugarica nas poziva da idemo da se prosetamo do kalemegdana kad je vec lepo vreme.Pristajemo,placamo racun i krecemo.Topli povetarac lagano mi mrsi kosu,sto najvise mrzim.Dlake se lepe za tek namazani sjaj sa mirisom,a i ukusom jagode.Krecemo polako,ostavljajuci radoznale poglede momaka pored kojih smo upravo prosle.Smejemo se,prolazimo semafor i upucujemo se ka gomili ljudi od koje centar grada prosto vrvi.Gledam unaokolo,ali nigde ni traga od zeljene osobe.Sto vise se udaljavamo,to nada da cu ga sresti polako nestaje.A,kakve smo mi devojke,od jednog pogleda,osmeha mi napravimo citavu pricu.U sebi se prisecam njegovog glasa,njegovih reci.Dok sam ga slusala delovalo mi je kao da citam neki roman.Nema lepse stvari nego kada momak zna lepo da prica,prosto da te ocara svojim glasom,dozivljajima,nacitanoscu.Primetila sam,u jednom trenutku me je pogledao zamisljeno,imao je onaj sjaj u ocima.Mislio je da nisam primetila,ali znala sam da se oseca kao i ja.Njegov pogled.Isti onaj koji sam pre samo par dana opet videla,samo na kratko,jer sam se uplasila i pobegla.Uobicajeno za mene,manjak samopouzdanja,a visak sramezljivosti i nervoze.

 

Vracam se kuci,kao ratnik posle izgubljene bitke.Nikada ga vise necu videti-govorim u sebi.Ulice su potpuno puste,sto za moj kraj nije nimalo neobicno,navikla sam vec.Ova setnja mi prija.Mogu lepo da razbistrim glavu,da konacno ostanem sama sa sobom,iskrene,ogoljene duse.Samo ja znam kako mi je tad.Priblizavam se kuci,a zatim tiho otkljucavam ulazna vrata.Ulazim u dnevnu sobu,medjutim nema nikog.Koristim priliku.Sedam na fotelju,uzimam telefon i pustam pesmu.Rather be od Clean Bandit-a.Nekako kada god je cujem podseti me na njega.Ne znam zasto.Ona me uspavljuje u ja polako tonem u san...

 

 


Carobna ruzaa

Generalna — Autor endzylove @ 15:12

Bila jednom jedna crvena ruza.Ne,nije bila obican cvet,vec magijska biljka predivnog mirisa koji se mogao osetiti u celom kraju I koji je primorao svakoga ko bi prosao ulicom Divljih ruza da se okrene I osmotri tu boju krvi kojom je bila posuta.Ona nikada nije venula,bilo da je padao sneg ili sunce sijalo do iznemoglosti.Ona je uvek bila tu.                                                                     Po pricama iz tog grada,tu ruzu je zasadio niko drugi do princ Plavi,naslednik kralja Valenta iz sesnaestog veka,koji je dosao cak iz Londona da pronadje svoju voljenu.Ruza je zasadjena na mestu gde su se prvi put poljubili.Po predanju,ruza je mogla pripasti samo onome cija bi ljubav bila istinska I bezuslovna,neizbezna i besmrtna.Ostali su je gledali I divili se njoj i vekovima koje je opstala.                                                                                                         Naravno,svakog bi dana neko iz grada pokusao da je ubere,misleci da je on taj cija osecanja prevazilaze univerzum,ali su se vracali kuci samo sa velikim razocaranjem,a njihove drage bile bi zatecene.

Ljudi su vremenom ruzu zamrzeli jer su zbog nje ispitivali svoju ljubav,a zene bi nocu plakale dok im muzevi spavaju misleci da nisu dovoljno vredne da bi ih oni voleli.

Zato su se jedne noci stanovnici tog malog grada okupili I odlucili da spale taj carobni,mirisni ukras po kom je ulica dobila ime.Javio se dobrovoljac koji je ruzu polio benzinom i,uz brz potez sibice zapalio njene barsunaste latice,dug zeleni vrat i listove koji su po njemu bili.Ruza je gorela,a crni dim se izvijao i pravio tunele po nebu.Mislivsi da su je se zauvek otarasili,otisli su svojim kucama i mirno zaspali.

Ali,ipak,ta ruza bila je besmrtna,kao i ljubav onog koji bi mogao da je poseduje.Odmah sutradan,prvi zraci sunca obasjavali su crveni cvet,isti onaj koji je prethodne noci bio zapaljen.Ljudi su se cudili,odmahivali glavama.Nisu mogli da veruju da je prezivela.I ne samo to.Cinilo se da je jos lepsa nego ranije.

Dani su prolazili,ljudi vise nisu pominjali cudotvornu biljku koja je prezivela vatru.Ziveli su normalno,kao i inace,ali im je svima u glavama cesto bilo pitanje:Da li ce ikada postojati neko ko ce uspeti da je zasluzi?

Marko je prvi put dosao u ovaj,kako je cuo,predivan grad.Odlucio je da ostane u njemu par dana,a da se zatim vrati kuci.

Dani su prolazili,a on je uzivao u carima pored kojih je prolazio.Pecao je,kampovao,kupao se u jezeru,planinario.Ali kada je dosao dan da se vrati kuci,shvatio je da nije kupio svojoj devojci nikakav poklon.Proveo je ceo dan trazeci savrsen poklon,ali nije nasao nista sto bi se merilo sa lepotom njegove drage.

Prolazio je ulicom kada ga je privukao opojan miris.Osvrnuo se oko sebe i ugledao je ruzu.Priblizio joj se i pomilovao njene latice.Bile su meke i glatke kao koza njegove ljubavi.Bila je vitka kao ruza,a njene usne crvene i opojne kao crvena boja koja se prelivala na suncu.

Odlucio je da je ubere i ponese sa sobom.Bio bi to mali znak paznje prema njoj koja je bila ljubav njegovog zivota,i ona za koju je od prvo trenutka kada je ugledao znao da voli.

Zavio je ruzu u papir i poneo sa sobom.Kako je prolazio gradom,svi za njim su se okretali i osmehivali iznenadjeno.On ju je odneo svojoj voljenoj i ne znajuci da je carobna.

 

 

 

Nije bitan dokaz ljubavi,bitno je samo ono sto se nalazi u srcima voljenih.Svaka je ljubav na svoj nacin najveca i najbitnija za one koji je osecaju i vide u ocima onog koga vole.Zivela ljubav!<3


Pustam te....

Generalna — Autor endzylove @ 21:46

Evo me ovde,na ovom mestu,posle skoro dve godine,a uspomene se vracaju i vracaju kao da je bilo juce kada sam te upoznala....Opet ova velika,crvena zgrada,opet osecam istu jezu,ali sta da radim,uvlaci mi se pod kozu bez pitanja,opet me zaboli svaki deo tela kad samo pomislim na tebe.Nisam dugo,svaka mi cast.

Od tebe su ostale samo uspomene i tvoje ime na koje se najezim kad god ga neko spomene.Secam se i onih ulica kojima sam tumarala trazeci tvoje oci.Nikada ih vise nisam videla,ali sanjala jesam,nekoliko puta.Pamtim sve ona pitanja koja su mi se konstantno vrtela po glavi;odgovor nikad nisam nasla.Sve me boli kad se setim..zato te pustam..polako ali sigurno,malo po malo praznim svoj um,svoje secanje od tebe koliko god mogu.Srce ne mogu,jer u njemu ce za tebe uvek postojati ono skriveno mesto za koje niko ne zna,to nesto sto cuvam,sto mi se vidi u ocima...


Sta sanjam,a sta mi se desava

Generalna — Autor endzylove @ 15:21

Prosaptao mi je vetar tvoje ime

i rekla sam bices moj....

Delujes mi kao daleka ceznja,

sanjam sebe u zagrljaju tvom.

 

Zadubim se u misli i cekam nekog da me prodrma,

da mi kaze da nisam tvoja malena,

da cu biti tuzna ako te ne vidim uskoro,

da ce mi jutro ostaviti suze na jastuku.

 

Sanjarim,a ono sto zelim u mislima ostaje,

prodje vreme,a ja samo uverenija postajem:

Ono sto mi je mislima blisko i milo,

to sto mi se tako slatko snilo,

to ce tu i ostati.

 

Ali ja cu uvek takva biti,

ne mogu protiv svojih misli,

a uvek kazem sebi:nemoj,

to se nece ostvariti

Znate kako uvek imamo onu jednu osobu koja nam se stalno mota po glavi,i na koju naprosto moramo da mislimo,iako to cesto ne zelimo;onog koga zelimo da zagrlimo,ljubimo,da se sa njim sklupcamo ispod cebeta i delimo slatke reci.I sto vise mastam,to je manja mogucnost da se to desi,valjda je to tako-baksuz,i u to sam pocela opasno da verujem.I onda kada mi tako uleti u misli nesto lepo,pokusavam da nateram sebe da ne razmisljam o tome,da pustim da prodje...

 


Carobna ruza

Generalna — Autor endzylove @ 22:59

Bila jednom jedna crvena ruza.Ne,nije bila obican cvet,vec magijska biljka predivnog mirisa koji se mogao osetiti u celom kraju I koji je primorao svakoga ko bi prosao ulicom Divljih ruza da se okrene I osmotri tu boju krvi kojom je bila posuta.Ona nikada nije venula,bilo da je padao sneg ili sunce sijalo do iznemoglosti.Ona je uvek bila tu.                                                                     Po pricama iz tog grada,tu ruzu je zasadio niko drugi do princ Plavi,naslednik kralja Valenta iz sesnaestog veka,koji je dosao cak iz Londona da pronadje svoju voljenu.Ruza je zasadjena na mestu gde su se prvi put poljubili.Po predanju,ruza je mogla pripasti samo onome cija bi ljubav bila istinska I bezuslovna,neizbezna i besmrtna.Ostali su je gledali I divili se njoj i vekovima koje je opstala.                                                                                                         Naravno,svakog bi dana neko iz grada pokusao da je ubere,misleci da je on taj cija osecanja prevazilaze univerzum,ali su se vracali kuci samo sa velikim razocaranjem,a njihove drage bile bi zatecene.

Ljudi su vremenom ruzu zamrzeli jer su zbog nje ispitivali svoju ljubav,a zene bi nocu plakale dok im muzevi spavaju misleci da nisu dovoljno vredne da bi ih oni voleli.

Zato su se jedne noci stanovnici tog malog grada okupili I odlucili da spale taj carobni,mirisni ukras po kom je ulica dobila ime.Javio se dobrovoljac koji je ruzu polio benzinom i,uz brz potez sibice zapalio njene barsunaste latice,dug zeleni vrat i listove koji su po njemu bili.Ruza je gorela,a crni dim se izvijao i pravio tunele po nebu.Mislivsi da su je se zauvek otarasili,otisli su svojim kucama i mirno zaspali.

Ali,ipak,ta ruza bila je besmrtna,kao i ljubav onog koji bi mogao da je poseduje.Odmah sutradan,prvi zraci sunca obasjavali su crveni cvet,isti onaj koji je prethodne noci bio zapaljen.Ljudi su se cudili,odmahivali glavama.Nisu mogli da veruju da je prezivela.I ne samo to.Cinilo se da je jos lepsa nego ranije.

Dani su prolazili,ljudi vise nisu pominjali cudotvornu biljku koja je prezivela vatru.Ziveli su normalno,kao i inace,ali im je svima u glavama cesto bilo pitanje:Da li ce ikada postojati neko ko ce uspeti da je zasluzi?

Marko je prvi put dosao u ovaj,kako je cuo,predivan grad.Odlucio je da ostane u njemu par dana,a da se zatim vrati kuci.

Dani su prolazili,a on je uzivao u carima pored kojih je prolazio.Pecao je,kampovao,kupao se u jezeru,planinario.Ali kada je dosao dan da se vrati kuci,shvatio je da nije kupio svojoj devojci nikakav poklon.Proveo je ceo dan trazeci savrsen poklon,ali nije nasao nista sto bi se merilo sa lepotom njegove drage.

Prolazio je ulicom kada ga je privukao opojan miris.Osvrnuo se oko sebe i ugledao je ruzu.Priblizio joj se i pomilovao njene latice.Bile su meke i glatke kao koza njegove ljubavi.Bila je vitka kao ruza,a njene usne crvene i opojne kao crvena boja koja se prelivala na suncu.

Odlucio je da je ubere i ponese sa sobom.Bio bi to mali znak paznje prema njoj koja je bila ljubav njegovog zivota,i ona za koju je od prvo trenutka kada je ugledao znao da voli.

Zavio je ruzu u papir i poneo sa sobom.Kako je prolazio gradom,svi za njim su se okretali i osmehivali iznenadjeno.On ju je odneo svojoj voljenoj i ne znajuci da je carobna.

 

 

 

Nije bitan dokaz ljubavi,bitno je samo ono sto se nalazi u srcima voljenih.Svaka je ljubav na svoj nacin najveca i najbitnija za one koji je osecaju i vide u ocima onog koga vole.Zivela ljubav!<3

 

 


Citaj mi sa ociju

Generalna — Autor endzylove @ 02:06

 Dve osobe,dva grada,dve sudbine.

Dva tela,dve srodne duse.

Svako se jednog dana sretne...

Dva srca,a kucaju istim ritmom,

Ista sudbina,dovoljno da se sretnu.

Dug je put,ali jedan jedini,

jedan pogled I sve shvatis.

Shvatis citav univerzum,zasto si rodjen,zasto zivis,

Zasto moras da trpis sve nepravde zivota

I nekad gledas nesrece ovog sveta,

znas zasto svi uprkos svemu  nadju vreme za osmeh,za srecu

Pocinjes da shvatas da sve na ovom svetu ima razlog da postoji.

Cvece da mirise,sunce da greje,macka da prede,

psi da laju na,u punom sjaju,zvezde...

Ruke da grle,usne da ljube,

a oci...da se kaze ono sto recima ne moze.

Jedan pogled.dva pogleda,tri...

sedmi,osmi pogled I vec mi u venama krv vri.

Prvi osmeh,prva rec,

Ljubav uvek nadje nacin da te iznenadi.

Prvi dan,drugi dan,pa treci,

kao da sam zivela u jednoj prelepoj bajci.

Sunce blista,suza mi ni jedna ne lije,

nema kise,nema ni duge,samo sunce...

Cetvrti,peti dan,vreme je za povratak.

Pogleda su dva:"Ne znam kako,ni zasto,ali volim!"

"Volim I ja tebe,ali izvini,moram da idem"

Dva pogleda,tuzna su,ali prekrivena osmehom...I suncem sto sija.

 

 


Hvala ti horoskope!

Generalna — Autor endzylove @ 20:51

Voz je prolazio tik pored nje,lagano praveci vetar koji joj je uvijao kosu.Gledala je cas za njim,a cas na srebrni rucni sat na levoj ruci.Bila je ubedjena da ce stici na vreme,ali je njen voz ipak kasnio,za razliku od ovoga sto je isao u suprotnom smeru.Okrenula se da potrazi slobodnu klupu u blizini,ali na stanici u Pancevu nije bilo ni jedne.Nervozno je cupkala nogom po betonu kada joj je prisao jedan muskarac i upitao je:"Cekate voz za Beograd?Jel otisao?"

Bio je u bez kapri pantalonama i nebo plavoj majici na kratke rukave.Nije izgledao starije od trideset godina onako zdravog,sportskog izgleda.

-"Pa da je otisao ja ne bih sad stajala ovde,nego bih bila u njemu"-bezvoljno je odbrusila polako se okrenuvsi prema njemu,ali je on uprkos tome raspolozeno nastavio razgovor.

-Gde me nadje sada ovaj ludak?-pomislila je,a zatim ugleda voz kako se priblizava:"Evo ga napokon!"-uzviknu.

Priblizavala se vozu,te je vec bila kod ulaza kada je stao.Odmah se popela,nadajuci se da opet nece naleteti na tog"ludaka",ali avaj,evo njega za njom,pravac pored nje na sediste.

Putovali su tako do Beograda pricajuci.On je,kao i uvek kada upozna nekoga,poceo da prica o horoskopu i o tome kako se on bavi astrologijom.Cak je pogodio da je ona vodolija,isto kao i on.Rekao joj je da predaje srpski jezik i knjizevnost u gimnaziji.Kada su napokon stigli,on joj nekako na brzinu da papir sa njegovim telefonskim brojem i trceci(kao i uvek)izadje iz voza.

Proslo je par dana kada su kod nje na poslu zene pocele da pricaju o horoskopu,kada se ona setila da ima njegov broj:"E,pa upoznala sam nekog ludaka koji se razume u horoskop,pa mogu da ga zovnem-predlozila je,a ona su se slozile.

Tog dana ga je pozvala.Zvonilo je par puta i kada je vec krenula da spusta slusalicu,on se javi.Za divno cuda,jer je vrlo retko i bio kod kuce,ali eto,srecom pa tad jeste,inace ni ja ni moj brat ne bi postojali.Moja mama vise ne bi ni pozvala tog "ludaka",tj.mog tatu.


Delovi sa dna moje fioke III

Generalna — Autor endzylove @ 11:06

Zvuk motora prigušio je njegovo otežano disanje.Nije znao šta je gore:previsoka letnja temperatura ili ona vatra koja je u njemu plamtela.Utišao je srce,utišao sebe i pokušao da se ponaša kao da se ništa nije desilo:"Idemo do Igora i ekipe sutra?Možeš,zar ne?"

-"Naravno,nisam zaboravila.Ti danas budi sa svojima i odmori se još malo,ja sutra dolazim po tebe!"-potvrdila je prolazeći polako ulicama Novog Beograda.Stala je na semaforu i nežno dotakla njegovu ruku.

Znala je da je i dalje pomalo skeptičan kada je u pitanju vožnja,jer nije se sasvim psihički oporavio od saobraćajne nesreće zbog koje je i završio u bolnici.Srećom nije bilo ništa ozbiljno,samo manje telesne povrede i nekoliko modrica i ožiljaka.Ali oni nisu bili ni prići onom koji je imao na duši.

Pogledao je Ivanu:Možda će ga ona sasvim izbrisati-pomislio je,tražeći u njenim očima spas,ali nije bilo ni tračka onoga što je nekad u njima video.Više mu nije bila ni lepa kao pre,kao da je nestalo sve ono zbog čega se u nju zaljubio.Ali nije,samo to on više nije mogao da vidi.Čarolija je prestala.

Prelazili su Železnički most i približavali se autobuskoj stanici na kojoj je bila velika gužva,jer ljudi u ovo vreme najviše putuju.Godišnji odmori,raspusti,deo godine koji najviše voli.Sunce je bilo visoko iznad i svojim je zracima mamilo osmehe.Nebo je dobilo boju najtananijih snova,a on je znao da će ubrzo utonuti u najlepši,onaj o njoj.

Ivana je parkirala kola u hladovinu i izašla da se sa Darkom pozdravi:"Vidimo se sutra-govorila je dok je ulazio u teget beli autobus-Javi mi kad stigneš!"

Potvrdno je klimnuo glavom dok su se vrata zatvarala.Dugo je zatim gledao kako se smeši,sve dok nije postala samo mala tačka u njegoviim zenicama.

Našao je svoje mesto i smestio se do prozora.Stavio je slušalice u uši i naslonio glavu na prozorsko staklo.Voleo je da posmatra ulice,ljude koji su se njima šetali i gledali izloge,decu koja vuku svoje roditelje za rukav pokazujući na igračku koju žele.

Zatvorio je oči i trudio se da zaspi,ali nije mogao.Gurnuo je ruku u levi džep bermuda i iz njega izvadio ogrlicu sa ružičastim kristalom,i čvrsto je stegnuo.Brzo mu se uvukla u misli,skoro isto onako lako kao u srce.Setio se kako je sve počelo:prvog pogleda...nastaviće se 


Delovi sa dna moje fioke

Generalna, Delovi sa dna moje fioke — Autor endzylove @ 11:34

Nekim ljubavnim pričama nedostaju poslednje strane.One su ostavljene u nekom podrumu da kupe prašinu,izgubljene su,kao i njeni glavni likovi.One vrište i preklinju pisca da ih se seti,da ne zaboravi na njih,da napiše kraj,pa makar on bio i tužan,samo da te neispisane reči nekako dođu do njihovih srca.

U jednom trenutku sve je bajno,gledaju jedno drugom sjaj u očima,smeškaju se dok ona pokušava da optuži letnje temperature za crvenilo na svojim obrazima.Ponaša se kao kada je mnogo zaljubljena:neprestano priča,glas joj postaje nekako viši,kao kod neke ptičice,a od širokog osmeha oči se izgube i ostanu samo dve crtice,kao kod likova na crtaćima.Oboje znaju da je ovo "ono pravo",ali kao da žele da to zanemare,kao da je to nešto što se lako može zaboraviti.A onda nastupi tišina i ono "zbogom" koje se celog života bitaš zašto je izgovoreno.Ali ljubav kada se raspadne ostanu samo sećanja,one bolne žice što se zabadaju u kožu da bi shvatio da si nekoga beskrajno voleo.One ti ne daju da zaboraviš.

Zaboravi me onda kada zaboraviš da je život upravo u tome:u sećanjima.Dok nešto traje ne predstavlja nam toliki užitak kao kada ono postane prošlost.To je njihova tajna.Zato nekad shvatimo koliko smo nekoga voleli tek kada mu izgubimo svakog traga.Tek onda kada ljubav postane samo sećanje.

Stajao je na pultu i čekao otpusnu listu,dok je nervozno cupkao nogom po beličastom parketu.Nije želeo da se predomisli,nije mu to trebalo u životu.Pokušao je da razmišlja o svojoj devojci koja ga je čekala ispred.Uzeo je telefon i pozvao je:"Dušo,jer me čekaš?"

-Da,tu sam,jedva čekam samo da te poljubim!Mnogo te volim!

-I ja tebe-rekao je obradovan što je čuo njen glas.Bilo mu je lakše kada je znao da je ona tu i da je njegova,kao što je i on njen.Bio je nestrpljiv da ode odavde,jer i dalje je mogao da se vrati.I dalje...ali nije.Možda je prava ljubav kao dijamant,retka i skupa,a imaju je samo određeni ljudi,valjda oni koji su dovoljno ludi da veruju u bajke.

I dok se polako udaljavao od te velike crvene zgrade,činilo mu se kao da je tu ostavio deo sebe,onaj koji je poklonio njoj,a poneo neki drugi,nepoznat,koji će ga uvek podsećati na nju.Sve dok ih sudbina ponovo ne spoji...ili ne... 


Da me ne zaboraviš

Generalna — Autor endzylove @ 17:09

Volela bih da sam pahulja snežna,

da me u džepu držiš,

al' da se ne istopim,da me ne zaboraviš.

Volela bih da sam ljubičica,

pa da,i kad je zima

osetiš moj miris.

Volela bih da si leto,

proleće,jesen i zima,

pa da te uvek oko mene ima.

Volela bih da si ptica,

pa da se vratiš kao lastavica,

da se na moju ruku spustiš,

da me opet iznenadiš,

da me ne zaboraviš.

A ja tebe znam da nikad neću,

nosim te u srcu kao uspomena punu vreću.

http://www.youtube.com/watch?v=iZtd6511WFI -A,ovo je jedna od mojih omiljenih pesama,pa ko hoće neka posluša:)

P.S.Nadam se da ne smaram u poslednje vreme sa pesmama:))


Vreme je nosi

Generalna — Autor endzylove @ 22:57

Kada padne još malo kiše

ispraće ti iz sećanja njeno lice.

Zaboravićeš osmeh,oči,kosu,

jutro će ti na jastuku ostaviti rosu.

Otvorićeš oči i videćeš sunca zrak,

ali čekaćeš da ponovo padne mrak,

da je u snu ponovo vidiš,

da udahneš njenog vazduha miris,

da joj izmamiš osmeh kao nekad,

da se gledate satima i satima...

Molićeš se da bude tu kada svane,

da ti na srcu sve zaleči rane,

i ako znaš da je nemoguće to,

maštaćeš da se uveče šetate dugo;

nikada više od nje otići nećeš,

biće snaga i razlog tvoje sreće.

Ali prolazi vreme,a nje nema,

patiš,mada nemoj da se predaš,

možda i ona tebe u nekom uglu grada čeka,

možda nije na kraju sveta,

možda te već sutra na ramenu,

iznenadi ruka njena. 


Sanjam,sanjam da si tu...

Generalna — Autor endzylove @ 19:54

Kiša,kao staklo koje mi se zariva u srce.

Vazduh,kao tvoje kože zrnce.

Vetar,na mojim obrazima tvoj dah,

ova zima sve je pretvorila u prah.

I ove noći,dok ulicom lutam sama,

pre nego spusti se tama,

želim da tvoju ruku stisnem,

i da,pre nego što jutro vrisne,

kažem ti koliko te volim,

da bez tebe sećanje boli.

Želim da ti nežno dotaknem usne,

da se u tvoj topli zagrljaj uvučem,

da osetim tvog srca ritam,

nema veze što samo sanjam.

Možemo ćutati cele noći,

pustiti duše da govore naše,

pa neka padaju i sneg i kiša,

neka vetar nosi sve,

jer ništa me ne može od tebe,

odvojiti noći ove...........

...........samo java.........


Jedan mali zrak

Generalna — Autor endzylove @ 18:24

Nekad zna da bude kišovito,tmurno,

tad obrišem suze i glavu zavučem u svoje krilo,

pustim vetar da mi odnese misli daleko,

pa možda i do tebe jednog dana stignu,

i setiš se da te tamo negde voli neko.

Ima dana kada sija sunce,kada sve je svetlo,

tad cvrkuću ptice i nebo baš je lepo,

pa se setim zašto baš toliko volim leto.

Pored mene zemljotresi,pustinje,oaze;

obrasle šume,leptiri i kamikaze;

doline lala,planine i gora,

u daljini vidim prozirna mora.

Sve me to veseli,ponekad i umara,

da u prirodi surovoj ja nikad ne budem sama;

jer tada shvatim koliko mi fali,

taj jedan zrak sunca mali,

koji mi obraze odmah potpali,

koji mi dušu sasvim otvori;

jedan mali zrak koji mi na lice nacrta osmeh,

taj sjaj koji želim da vidim opet.


...

Generalna — Autor endzylove @ 13:20

"Kada se dvoumiš između dve stvari,izaberi onu drugu,jer,da ti je prva bitna,ona druga ne bi ni postojala"


Tajna mog osmeha,mojih suza,mog sećanja

Generalna — Autor endzylove @ 13:50

Dok je kiša padala niz obraze moje,

kada je mojom dušom zavladao strah,

te tvoje oči,nebeskog svoda boje

kao da su me hipnotisale u isti mah.

I dok smo se gledali tako dugo,

ništa drugo nije bilo važno.

Moje srce lupalo je kao ludo,

moj pogled ništa više nije tražio.

Stidljivo sam ga spuštala na stranu,

ali bi se nešto uvek tebi vraćalo,

bilo je kao  melem za ranu,

osećanje od ljubavi veće  se rađalo.

Svaki sledeći put bilo je još lepše,

a uvek na drugačiji način mi je mamilo osmeh,

srce postalo je dosta mi mekše,

taj osećaj kao da uvek bio mi je stran.

Svaki osmeh,svaka reč,baš sve,

sve to biće u srcu zauvek.

Sve dok mi srce kucalo bude,

sve dok me tajne sile iz sna ne probude,

bićeš moja tajna na tavanu duše,

čarobnim ključem dobro zaključana.

Ako te ikad ponovo sretnem

sve će biti isto kao tada.

Ako budemo zajedno ti i ja,

biće to ljubavna priča nikad bolje napisana.


Powered by blog.rs