Ti si sada moja ljubav...

Cemu mastanje,cemu vera i nada

Generalna — Autor endzylove @ 10:17

Kako da verujem u sebe kada se sve ono sto svim srcem zelim ne ostvari.Nikada.Mozda je bolje da nista ni ne ocekujem,tada necu biti razocarana ako nista nikad ne ispadne kako treba.Bar cu znati zasto je to tako:jer nisam dovoljno zelela.Jedno su snovi,realnost je nesto sasvim drugacije..U bajkama pronceza uvek nadje svog princa,sve prepreke su sklonjene sa puta,i ona zivi zivot o kakvom je oduvek samo sanjala.Vise ne volim bajke:prikazuju nesto sto ne postoji,a mi ljudi smo naviknuti da verujemo u sve.Zato nam zivoti i jesu sjebani.Ne skroz:uvek ima lepih stvari,ali one su tu stalno,na njih smo naviknuti,zelimo nove izazove.Procitala sam negde da su coveku potrebne 3 stvari:da ima sta da radi,koga da voli,i cemu da se nada.To je totalno tacno,mada da bi covek bio istinski srecan te nade nekada treba da se ispune,da se ne nadamo za badava.Moj najveci strah je da cu se jednog dana naci u zivotu koji je moj,ali kao da nije.Da ce sve ono sto sam toliko zelela pasti u vodu;da cu se buditi pored coveka koga ne volim,da cu svaki dan ici na posao koji nikada nisam zelela,ali moram da ga radim da bih imala od cega da zivim.Gledam ljude oko sebe,sigurno im dosta takvih.A zivot koji sam oduvek zelela ostace da postoji negde u mojim mislima:covek koga volim,decica,porodica,najbolji prijatelji,dosta poznanstava i putovanja sirom sveta...vise ne znam da li da vise verujem u bilo sta.Znam da zelim da odem odavde:ovo nije zemlja i kojoj su snovi moguci 


Novi pocetak

Generalna — Autor endzylove @ 21:51
Koliko ste se puta u zivotu osvrnuli u proslost i rekli sebi:to je moglo da ispadne mnogo bolje,ili:da mi je tada bilo pameti,gde bi mi bio kraj.Cesto to cujem od ljudi oko sebe:svojih roditelja,prijatelja,poznanika,od mnogih.Istina je da svi vise zalimo za necim sto nismo uradili,nego za onim sto jesmo,pa cak i kada znamo da smo uradili pravu stvar.Proganjaju nas senke proslosti koje su nam promakle,ili za koje tada nismo bili dovoljno spremni.Ne zelim da zalim zbog stvari koje nisam uradila,a mogla sam;bolje da se kajem sto sam uradila nesto,da kazem sebi:"Gde mi je bio mozak!",tada bih barem znala da sam pokusala,da se nisam prepustila sudbini,kao inace,vec da sam uzela stvari u svoje ruke,pa cak i rizikovala.Bog nam je podario zivot,a mi sami treba da budemo kovaci sopstvene srece.Valjda je u tome citava poenta:leteti do visina,ali znati odakle si poceo;voleti,imajuci u vidu koliko si patio zbog ljubavi,ziveti onako kako si oduvek hteo i biti zahvalan na tome.Ja krecem;zelim da uzletim,polako,ali sigurno,znajuci da uvek mogu iznova pasti na dno;nije bitno,dok god se borim za ono sto zelim,pa makar citav svoj zivot;barem cu znati svrhu svog bivstvovanja.Samo polako,put je bitniji od cilja.

Sta sanjam,a sta mi se desava

Generalna — Autor endzylove @ 15:21

Prosaptao mi je vetar tvoje ime

i rekla sam bices moj....

Delujes mi kao daleka ceznja,

sanjam sebe u zagrljaju tvom.

 

Zadubim se u misli i cekam nekog da me prodrma,

da mi kaze da nisam tvoja malena,

da cu biti tuzna ako te ne vidim uskoro,

da ce mi jutro ostaviti suze na jastuku.

 

Sanjarim,a ono sto zelim u mislima ostaje,

prodje vreme,a ja samo uverenija postajem:

Ono sto mi je mislima blisko i milo,

to sto mi se tako slatko snilo,

to ce tu i ostati.

 

Ali ja cu uvek takva biti,

ne mogu protiv svojih misli,

a uvek kazem sebi:nemoj,

to se nece ostvariti

Znate kako uvek imamo onu jednu osobu koja nam se stalno mota po glavi,i na koju naprosto moramo da mislimo,iako to cesto ne zelimo;onog koga zelimo da zagrlimo,ljubimo,da se sa njim sklupcamo ispod cebeta i delimo slatke reci.I sto vise mastam,to je manja mogucnost da se to desi,valjda je to tako-baksuz,i u to sam pocela opasno da verujem.I onda kada mi tako uleti u misli nesto lepo,pokusavam da nateram sebe da ne razmisljam o tome,da pustim da prodje...

 


Powered by blog.rs