Ti si sada moja ljubav...

Delovi sa dna moje fioke V

Delovi sa dna moje fioke — Autor endzylove @ 17:35

Jutro je.Noc je zašla duboko u mrak i razbacala zvezde po nebu,sve do jedne.Tako ušuškane,izronile su glavice i posmatraju.Celo nebo od njih se sja.Čini se da,ako i jedna prestane da blista,nece biti tako magično.

Voda je savršeno mirna,sve je tiho,priroda pazi da ne probudi sunce,još nije vreme za izlazak.

-"Znaš,uvek sam srećna u ovakvim situacijama;kada sam na ovako predivnom mestu sa nekom dragom osobom.Medjutim,uvek sam baš tada maštala o nečim još lepšim.Baš uvek.Ovo je prvi put da nije tako.Srećna sam i ne pada mi na pamet ništa bolje.Možda od ovoga ni ne može biti lepše;možda je ovo onaj redak trenutak kada proživljavam onoo čemu sam dugo samo sanjala,ono što sam mislila da se nikad neće ostvariti"-zatvorila je oči ,a vetra joj je mrsio kosu.Mislila je da će zaplakati od sreće,da će početi da vrišti.Poželela je da skoči u reku,da uradi nešto ludo,jer ljubav i jeste ona koja nas podstiče na to.

Darko je stajao pored nje i sa divljenjem je gledao.Nije znao kako je zaslužio njenu ljubav,kako je baš on taj kome je poklonila srce.Raširio je usne u predivan ,iskren osmeh:"Snovi se nekad stvarno ostvare.Voleo bih da mogu da kažem nešto tako lepo kao ti,ali ne mogu,ne znam kako da učinim da reči budu lepše od svega ovoga,od tebe,od nas..."

Okrenula se ka njemu:"Kažu da se prave ljubavi nikad ne ostvare,da se ljudi rastanu i nikada se više ponovo ne sretnu.I nama se to desilo,a opet,evo nas ovde,jedno pored drugog-spustila je nežno svoju ruku na njegovu-necu podneti da te još jednom izgubim..."Utopila se u njegov zagrljaj,zanemarivši kišu koja je sipila. 

"A možda naša ljubav nije prava,možda nisam tvoj drugi deo,onaj kojije stvoren samo za tebe.Možda smo mi jednostavno dve osobe,dva dela koja mogu da stvore jednu veliku ljubav"-rekao je.

Nasmejala se na njegove reči:"Da,možda nije prava."Stajali su okrenuti licem jedno prema drugom,toliko blizu da su mogli da čuju disanje ovog drugog.Gledali su se u oči,razgovarali srcima.Približio je svoje usne njenim tako da je osećala njegov dah na svojim obrazima.Ostali su tako još malo,držećise za ruke.A onda je počela kiša...

Kada prodje vreme,proći će i tuga.Kada prođe tuga prestaću da mislim o tebi i počeću da zaboravljam sve što smo imali.Uspomene počinu da bole tek kada postanu samo uspomene,ona jedina stvar koja je posle nekog ostala.Možda ću i zaboraviti,ali nikad neću prestati da te volim.Jer svi mi imamo samo jedno srce,i možemo ga pokloniti samo jednoj osobi.U životu se samo jednom stvarno voli,čak iako toga nikada nećemo biti svesni,jer uvek se voli drugačije,nikada isto.A samo jednom kao tebe.

Možda te nekad ponovo sretnem,volela bih to.Treba mi još jedan takav pogled u životu,još jedan osmeh,to je dovoljno.Možda jednog dana budemo srećni zajedno,ko zna.Ako ne,bćemo srećni jedno bez drugog.Ne,ne želim da te imam,jer prava ljubav se ne može imati,ona se može samo osetiti...osetiti kao ova kiša koja ne prestaje da pada...  


Delovi sa dna moje fioke IV

Delovi sa dna moje fioke — Autor endzylove @ 14:14

Brzo je koračala,ali duboko zamišljena,sa blagim,mada odlučnim izrazom lica.Obično je ono što je nosila u sebi projektovala na njega,pa su ljudi,kada bi se nasmešila,znali da joj se po glavi motaju slatke misli.Često je znala i da ih sakrije na dno duše,da ih zaključa,i tada niko ne bi mogao da zna šta je prouzrokovalo taj smešak.Duga,smeđa kosa,svezana u rep joj se pri svakom koraku podizala i spuštala,ostavljajući iza sebe opojan miris lotosa.Ponekad bi nežno ovlažila usne,pa bi postale još ružičastije,punije,mekše,i tada bi njen savršen,sedefast ten došao do izražaja.Ta lepa,visoka silueta mamila je poglede gde god bi se našla;bila je privilegija gledati to mlado,krhko biće kako posmatra zalazak sunca.

Sela je na jednu klupu i pustila vetru da se igra sa pramenovima njene kose,koja se prelivala u crveno,a zatim ponovo vraćala u njenu prirodnu boju kada bi zraci nestali u zelenim krošnjama.Stavila je torbu na krilo i iz nje izvadila žutu svesku sa tvrdim koricama i otvorila je.Nije znala odakle da krene,pa je počela od kraja:

Okrenuo se još jednom i pogledao me.U tom pogledu bilo je patnje i bola,strepnje i zbunjenosti,a negde se mogla nazreti i trunčica nade koja je čekala.Ali ja to nisam primetila,već sam gledala samo njegov osmeh i mislila da je srećan,pa sam se i ja trudila da budem.Toliko sam se dobro pretvarala da sam i sama u to poverovala,a onaj bol ostao je zakopan duboko u meni.

I onda je otišao.Između ta dva trenutka nalazila se jedna reč,ili više njih koje su ostale zarobljene u mojim mislima.Nekoliko reči za koje je potrebno mnogo hrabrosti,a ja je nisam imala.Sreća se često nalazi tamo gde nismo u hrabrosti ni da zakoračimo.Svi mi želimo da budemo srećni,i stalno smo u potrazi za njom,jer mislimo da je ona skrivena,a ne shvatamo da je ona svuda oko nas i da zbog nje nekad treba i rizikovati.Ali vreme ne može da se vrati nikada i onda shvatimo kako se u stvari sve lako dobije,a još lakše izgubi.

Čim sam ga videla želela sam da saznam sve o njemu,a i da mu ispričam sve o sebi.Kada znaš da je vaše vreme odbrojano svaki trenutak izgleda kao poslednji i zato se trudiš da bude najlepši.Kako je samo lepo znao da mi pogledima mazi kosu,vrat,obraze,rečima da me ljubi i da sa mojih usana krade osmehe.Sve to bez i jednog dodira.Kada sam bila sa njim ništa drugo nije postojalo,niko drugi,samo nas dvoje.I mada sam se pored njega osećala kao u najlepšem snu,to nije bilo ono najbitnije.Najbolje od sve bilo je to što sam sa njim uvek lako bila onakva kakva jesam,a još bolje što sam mu se baš takva dopala.U životu retko nađeš nekog sa kim se možeš smejati onako bezveze,bez ikakvog posebnog razloga,a opet tako iskreno.

Tada je nestao iz mog života,a nakratko i iz mojih misli.Istina je bila da je i dalje bio u mom srcu i bilo je samo pitanje dana kada ću to shvatiti.Jer on je bio onaj koga je oduvek želela.

Ona se osvesti i shvati da joj niz obraze cure suze.Obrisa ih rukom i pogleda na sat:bilo je vreme da krene,već je kasnila.Obukla je jaknicu,jer,iako je sunce još uvek grejalo,vetar je šibao po obrazima i golim rukama.

Pročitala je sve još jednom,a zatim ubacila svesku u torbu,gde će i ostati dok ne nastavi sa pisanjem.Ionako nije smela nikome da pročita.Volela je neke stvari da drži duboko u sebi,obično one koji su bili previše bolni i neprijatni da ju je bilo sramota da h bilo kome ispriča.Uvek joj se činilo da se,kada svoju tugu podeli sa papirom,ona umanji i onda na nju lako može da zaboravi.Ovo je bila jedna od njih...   


Delovi sa dna moje fioke III

Delovi sa dna moje fioke — Autor endzylove @ 11:48

Zvuk motora prigušio je njegovo otežano disanje.Nije znao šta je gore:previsoka letnja temperatura ili ona vatra koja je u njemu plamtela.Utišao je srce,utišao sebe i pokušao da se ponaša kao da se ništa nije desilo:"Idemo do Igora i ekipe sutra?Možeš,zar ne?"

-"Naravno,nisam zaboravila.Ti danas budi sa svojima i odmori se još malo,ja sutra dolazim po tebe!"-potvrdila je prolazeći polako ulicama Novog Beograda.Stala je na semaforu i nežno dotakla njegovu ruku.

Znala je da je i dalje pomalo skeptičan kada je u pitanju vožnja,jer nije se sasvim psihički oporavio od saobraćajne nesreće zbog koje je i završio u bolnici.Srećom nije bilo ništa ozbiljno,samo manje telesne povrede i nekoliko modrica i ožiljaka.Ali oni nisu bili ni prići onom koji je imao na duši.

Pogledao je Ivanu:Možda će ga ona sasvim izbrisati-pomislio je,tražeći u njenim očima spas,ali nije bilo ni tračka onoga što je nekad u njima video.Više mu nije bila ni lepa kao pre,kao da je nestalo sve ono zbog čega se u nju zaljubio.Ali nije,samo to on više nije mogao da vidi.Čarolija je prestala.

Prelazili su Železnički most i približavali se autobuskoj stanici na kojoj je bila velika gužva,jer ljudi u ovo vreme najviše putuju.Godišnji odmori,raspusti,deo godine koji najviše voli.Sunce je bilo visoko iznad i svojim je zracima mamilo osmehe.Nebo je dobilo boju najtananijih snova,a on je znao da će ubrzo utonuti u najlepši,onaj o njoj.

Ivana je parkirala kola u hladovinu i izašla da se sa Darkom pozdravi:"Vidimo se sutra-govorila je dok je ulazio u teget beli autobus-Javi mi kad stigneš!"

Potvrdno je klimnuo glavom dok su se vrata zatvarala.Dugo je zatim gledao kako se smeši,sve dok nije postala samo mala tačka u njegoviim zenicama.

Našao je svoje mesto i smestio se do prozora.Stavio je slušalice u uši i naslonio glavu na prozorsko staklo.Voleo je da posmatra ulice,ljude koji su se njima šetali i gledali izloge,decu koja vuku svoje roditelje za rukav pokazujući na igračku koju žele.

Zatvorio je oči i trudio se da zaspi,ali nije mogao.Gurnuo je ruku u levi džep bermuda i iz njega izvadio ogrlicu sa ružičastim%


Delovi sa dna moje fioke II

Delovi sa dna moje fioke — Autor endzylove @ 13:59

-"Darko,Darko!-izgovorila je zabrinuto nekoliko puta.Pažljivo ga je pogledala:izgledao je kao da nije tu,kao da je udaljen hiljadama svetlosnih godina od tog trenutka.Lice mu je bilo bledo,a oči uprte u jednu tacku.-Jesi li dobro,šta ti je?"

Naglo se okrenuo prema njoj i upitno je pogledao:"Dobro sam,zašto se toliko brineš?Samo razmišljam da li sam nešto zaboravio."Sedeo je na suvozačevom mestu Ivanine crvene honde,a u krilu je držao veliku putnu torbu.

Nije voleo da je laže i zbog toga se osećao užasno.Ali nije mogao da joj kaže da se zaljubio u drugu,u devojku koju poznaje svega par dana,nije se usudio da čuje zvuk lomljenja njenog srca,i da je tako zauvek izgubi.

-"Ne mogu da te dozovem ceo minut,upravo sam htela da izađem da potražim pomoć!Sigurno si dobro?"-rekla je u jednom dahu.Laknulo joj je što je napokon nešto rekao.

-"Dobro sam,vidiš li?!Nisam valjda lud!-povisio je glas na momenat,ali se pokajao cim je video suze u njenim zelenim očima-Izvini,ne znam šta mi je."

Privukao je sebi i zagrlio.Osetio je miris njene kose,i njeno telo kako se privija uz njegovo,a pod rukama njen tanak struk.Ranije bi ga osećanja preplavila,i osećao bi se kao u snu.Na usnama bi mu se pojavio onaj zaljubljeni smešak,a oči bi mu naprosto bljesnule.Ali ovog puta ne,jer je onaj iskren zauvek poklonio jednoj osobi pre samo nekoliko minuta,a da to nije ni znao.

Pokušavao je da zaustavi suze da ih ona ne vidi.Postavila bi mu bezbroj pitanja na koja ni on nije znao odgovor i na kraju bi nastala svađa koja ničemu ne vodi.Ne,nije se stideo tih suza,jer pravi muškarac je dovoljno hrabar da pokaže svoja osećanja.One su samo bile znak da je biće od krvi i mesa,da voli i da pati.A voleo je bezuslovno,onako naivno i infantilno.To je bila ona ljubav koju samo mlado srce može da pruži.

Stisnuo je zube.Proći će i ovo-pomislio je-sve jednom prođe.Koliko god voleli,mrzeli,plakali,koliko god se plašili i bunili...sve na kraju prođe,ali nešto se nikada ne zaboravi.

A u sledećoj epizodi gledaćete...:D(nastaviće se...)

 

 


Delovi sa dna moje fioke

Generalna, Delovi sa dna moje fioke — Autor endzylove @ 11:34

Nekim ljubavnim pričama nedostaju poslednje strane.One su ostavljene u nekom podrumu da kupe prašinu,izgubljene su,kao i njeni glavni likovi.One vrište i preklinju pisca da ih se seti,da ne zaboravi na njih,da napiše kraj,pa makar on bio i tužan,samo da te neispisane reči nekako dođu do njihovih srca.

U jednom trenutku sve je bajno,gledaju jedno drugom sjaj u očima,smeškaju se dok ona pokušava da optuži letnje temperature za crvenilo na svojim obrazima.Ponaša se kao kada je mnogo zaljubljena:neprestano priča,glas joj postaje nekako viši,kao kod neke ptičice,a od širokog osmeha oči se izgube i ostanu samo dve crtice,kao kod likova na crtaćima.Oboje znaju da je ovo "ono pravo",ali kao da žele da to zanemare,kao da je to nešto što se lako može zaboraviti.A onda nastupi tišina i ono "zbogom" koje se celog života bitaš zašto je izgovoreno.Ali ljubav kada se raspadne ostanu samo sećanja,one bolne žice što se zabadaju u kožu da bi shvatio da si nekoga beskrajno voleo.One ti ne daju da zaboraviš.

Zaboravi me onda kada zaboraviš da je život upravo u tome:u sećanjima.Dok nešto traje ne predstavlja nam toliki užitak kao kada ono postane prošlost.To je njihova tajna.Zato nekad shvatimo koliko smo nekoga voleli tek kada mu izgubimo svakog traga.Tek onda kada ljubav postane samo sećanje.

Stajao je na pultu i čekao otpusnu listu,dok je nervozno cupkao nogom po beličastom parketu.Nije želeo da se predomisli,nije mu to trebalo u životu.Pokušao je da razmišlja o svojoj devojci koja ga je čekala ispred.Uzeo je telefon i pozvao je:"Dušo,jer me čekaš?"

-Da,tu sam,jedva čekam samo da te poljubim!Mnogo te volim!

-I ja tebe-rekao je obradovan što je čuo njen glas.Bilo mu je lakše kada je znao da je ona tu i da je njegova,kao što je i on njen.Bio je nestrpljiv da ode odavde,jer i dalje je mogao da se vrati.I dalje...ali nije.Možda je prava ljubav kao dijamant,retka i skupa,a imaju je samo određeni ljudi,valjda oni koji su dovoljno ludi da veruju u bajke.

I dok se polako udaljavao od te velike crvene zgrade,činilo mu se kao da je tu ostavio deo sebe,onaj koji je poklonio njoj,a poneo neki drugi,nepoznat,koji će ga uvek podsećati na nju.Sve dok ih sudbina ponovo ne spoji...ili ne... 


Powered by blog.rs