Dugo su se šetali po Beogradu,držali se za ruke i pričali o nebitnim stvarima.Nebo je bilo popločano zvezdama,a mesec im je obasjavao put.Savršeno veče za mladi par.Bili su u potpunosti jedno za drugo,imali su zajednička interesovanja,sličnih karakternih osobina,oboje su živeli u realnom svetu,bez ikakvih čuda.Nisu voleli promene.
Ljudi pored kojih su prolazili sigurno su pomislili-kakav lep par,sigurno su stvoreni jedno za drugo.Ona je zaljubljeno gledala njegove oči,a i on njene.Bio je tu,pred njom i osećao se srećno.Ali njegove misli su bile negde drugde.Nije to bilo samo sad,to je bilo uvek.Nije mogao da je zaboravi.Ostala mu je u svakom,prokletom deliću srca i duše,uvukla mu se pod kožu i nije izlazila.Što je najgore,nedostajala mu je.Ne onako kako ti nedostaje neko kada ode negde na nekoliko dana,pa jedva čekaš da se vrati;nedostajala mu je kao vazduh koji diše.Gledao je umilno devojku koja se nalazila pored njega.Mislio je da je voli svim srcem i dušom,i znao je da ona to zaslužuje,ali nije mogao sebe da natera već duže vreme na to.Ne,otkada je Ona ušla u njegov život i ostavila ožiljke svuda na duši.
Te sanjive oči,taj široki osmeh,te medne usne-nije mogao da nastavi život,a da ih ponovo ne vidi.Kada je bio sa njom osećao se kao u oblacima,kao na nekom drugom,lepšem svetu;tada mu niko nije trebao sem nje.Svaka njena reč,svaka šala,svaki osmejak koji joj se sramežljivo iscrtavao na licu,sve je zapamtio.Nije želeo ni da trepće da nešto ne bi propustio.Nedostajala mu je.Pored nje je shvatio šta su snovi,šta je nada,ono što nikada nije znao.Niko nije znao da ga zasmejava kao ona,niti da ga teši slatkim rečima.Od prvog pogleda je osećao u njoj deo sebe,koji je davno izgubio,a znao je da je i on nosio dosta toga njenog.
Spajala ih je ta ljubav prema lepom,taj optimizam koji im se iscrtavao na licu.Imali su različite planove za život,ali nisu bili toliko udaljeni.Ona je volela da sanjari,a on je živeo malo realnije,ali to im nije smetalo.Ljubav nije kada volite iste stvari,već kada zavolite nešto nepoznato,samo iz ljubavi prema njemu.Nije planirao da se zaljubi u nju,niti je ona planirala da mu pokloni svoje srce,ali kada su bili zajedno ništa nije bilo važno,nisu videli ništa osim ovog drugog.Sudbina ih je spojila na čudan način,i bili su joj zahvalni zbog toga.
On je trebalo da ide.Želeo je da nastave to što su imali,kada sve prođe.Stvarno je to želeo.Ali kada je video koliko je ona bila srećna što on odlazi,mislio je da su njegova osećaja neosnovana,da nisu uzvraćena.
Ona nije shvatala ništa.Bila je previše srećna zbog njega da je zaboravila šta će da bude sa njom.Nije shvatila da ga više verovatno neće videti ako ne preduzme nešto.Njegov osmeh je sve to smestio u neki drugi,nebitan deo mozga.
Otišao je,ni sam ne zna kako.Znao je da je pogrešio i da više nema povratka.Kolike su bile šanse da se ponovo sretnu.Minimalne.Sudbina ih je jednom spojila i to je bilo dovoljno,ostalo je trebalo sami da urade.Nije smeo to da uradi;nije smeo da joj ukrade srce i ponese ga sa sobom.Ali nije želeo da rizikuje da zavoli nekog drugog.Želeo je da bude siguran da će voleti samo njega.
Pogledao je devojku ispred sebe.Pažljivo ga je posmatrala milujući mu šaku.Videla je da se zadubio u misli,ali nije znala zašto.Nije ni znala kolika mu je mećava vejala u srcu.Nije bio iskren prema njoj i bilo mu je žao zbog toga.Voleo ju je,ali ne onako kako je želeo,već kao nekog starog prijatelja.Nije osećao varnice između njih.Nije drhtao od treme kada je trebalo da se vide,nije hitro nameštao kosu kada mu je dolazila u susret.Bilo mu je svejedno.Sve mu je bilo svejedno;život mu je bio nebitan bez Nje.Imao je njeno srce,ali mu to nije bilo dovoljno.Osećao je krivicu zbog toga i shvatio je šta mora da uradi.Neće biti lako,ali to je jedino bilo pošteno...