...U njegovim očima
Još malo pa sam tu...Svakim korakom osećam da sam bliže njemu.Noge mi se sapliću jedna o drugu,i što više hodam ,pre mislim da ću propasti u zemlju.Pojavi mi se mrak pred očima i uplašim se,misleći da ću se izgubiti u ovim ulicama.Skrećem,ne znam kuda,ali znam da tražim njegove oči.
Blizu sam...Gledam drveće i zgrade oko sebe,znajući da prolazi pored njih svakodnevno,i već mi je lakše.Činim se sebi nekako posebnom ovde ,u njegovom okruženju.Uhvati me neka strepnja,nervoza,a ljudi to znaju da prepoznaju,čudno me gledaju.Pocrvenim,pa pokušam da nabacim na lice neki normalan izraz,ne previše srećan,niti uznemiren.Samo želim da se ne ističem.Kada bih samo u ovom trenutku mogla biti nevidljiva.
Skoro sam stigla...Moje srce to oseća i počinje ludački da kuca.Pokušavam da ga smirim,ali nema svrhe,to je nemoguće.Uvijam prstima kosu,da ne vide kako mi se ruke tresu.Sve je o.k.Ja sam sada samo devojka koja je izašla na vazduh da se prošeta.Razgledam okolinu,diveći se arhitektonskom veštinom kojom su kuće ovde projektovane.Zima je,ali na prozorima se vide zunbuli i karanfili,toplo ušuškani među zavesama.
Tu sam...Prestajem i da dišem.Ništa drugo više nije važno,samo taj poseban sjaj u njegovim očima koji samo ja mogu da vidim.Ali plašim se.Plašim se da ga ovog puta neće biti;da ću stati ispred njega,nasmešiće mi se,možda me čak i zagrliti,ali se plašim da mi to neće značiti ništa;da se neću osećati kao prošli put.Možda će sve to nestati,kao što i duga posle nekog vremena izbledi.
Vidim ga u daljini...Strah nestaje i osećam kako mi se toplota razliva po telu.Jedva čekam da vidim svoj odraz u njegovim očima;u njima sam najlepša.
Kao hipnotisana krećem ka njemu,ostavljajući tragove u snegu.Kada ih posle neko bude video neće znati da je tu jedna sasvim obična devojka maštala o velikoj,čarobnoj,iskrenoj Ljubavi...i sjaju u jednim lepim,plavim očima.<3