Neka nova(odraslija) ja

Kada padne još malo kiše

ispraće ti iz sećanja njeno lice.

Zaboravićeš osmeh,oči,kosu,

jutro će ti na jastuku ostaviti rosu.

Otvorićeš oči i videćeš sunca zrak,

ali čekaćeš da ponovo padne mrak,

da je u snu ponovo vidiš,

da udahneš njenog vazduha miris,

da joj izmamiš osmeh kao nekad,

da se gledate satima i satima...

Molićeš se da bude tu kada svane,

da ti na srcu sve zaleči rane,

i ako znaš da je nemoguće to,

maštaćeš da se uveče šetate dugo;

nikada više od nje otići nećeš,

biće snaga i razlog tvoje sreće.

Ali prolazi vreme,a nje nema,

patiš,mada nemoj da se predaš,

možda i ona tebe u nekom uglu grada čeka,

možda nije na kraju sveta,

možda te već sutra na ramenu,

iznenadi ruka njena.