Neka nova(odraslija) ja

Delovi sa dna moje fioke IV

Delovi sa dna moje fioke — Autor endzylove @ 14:14

Brzo je koračala,ali duboko zamišljena,sa blagim,mada odlučnim izrazom lica.Obično je ono što je nosila u sebi projektovala na njega,pa su ljudi,kada bi se nasmešila,znali da joj se po glavi motaju slatke misli.Često je znala i da ih sakrije na dno duše,da ih zaključa,i tada niko ne bi mogao da zna šta je prouzrokovalo taj smešak.Duga,smeđa kosa,svezana u rep joj se pri svakom koraku podizala i spuštala,ostavljajući iza sebe opojan miris lotosa.Ponekad bi nežno ovlažila usne,pa bi postale još ružičastije,punije,mekše,i tada bi njen savršen,sedefast ten došao do izražaja.Ta lepa,visoka silueta mamila je poglede gde god bi se našla;bila je privilegija gledati to mlado,krhko biće kako posmatra zalazak sunca.

Sela je na jednu klupu i pustila vetru da se igra sa pramenovima njene kose,koja se prelivala u crveno,a zatim ponovo vraćala u njenu prirodnu boju kada bi zraci nestali u zelenim krošnjama.Stavila je torbu na krilo i iz nje izvadila žutu svesku sa tvrdim koricama i otvorila je.Nije znala odakle da krene,pa je počela od kraja:

Okrenuo se još jednom i pogledao me.U tom pogledu bilo je patnje i bola,strepnje i zbunjenosti,a negde se mogla nazreti i trunčica nade koja je čekala.Ali ja to nisam primetila,već sam gledala samo njegov osmeh i mislila da je srećan,pa sam se i ja trudila da budem.Toliko sam se dobro pretvarala da sam i sama u to poverovala,a onaj bol ostao je zakopan duboko u meni.

I onda je otišao.Između ta dva trenutka nalazila se jedna reč,ili više njih koje su ostale zarobljene u mojim mislima.Nekoliko reči za koje je potrebno mnogo hrabrosti,a ja je nisam imala.Sreća se često nalazi tamo gde nismo u hrabrosti ni da zakoračimo.Svi mi želimo da budemo srećni,i stalno smo u potrazi za njom,jer mislimo da je ona skrivena,a ne shvatamo da je ona svuda oko nas i da zbog nje nekad treba i rizikovati.Ali vreme ne može da se vrati nikada i onda shvatimo kako se u stvari sve lako dobije,a još lakše izgubi.

Čim sam ga videla želela sam da saznam sve o njemu,a i da mu ispričam sve o sebi.Kada znaš da je vaše vreme odbrojano svaki trenutak izgleda kao poslednji i zato se trudiš da bude najlepši.Kako je samo lepo znao da mi pogledima mazi kosu,vrat,obraze,rečima da me ljubi i da sa mojih usana krade osmehe.Sve to bez i jednog dodira.Kada sam bila sa njim ništa drugo nije postojalo,niko drugi,samo nas dvoje.I mada sam se pored njega osećala kao u najlepšem snu,to nije bilo ono najbitnije.Najbolje od sve bilo je to što sam sa njim uvek lako bila onakva kakva jesam,a još bolje što sam mu se baš takva dopala.U životu retko nađeš nekog sa kim se možeš smejati onako bezveze,bez ikakvog posebnog razloga,a opet tako iskreno.

Tada je nestao iz mog života,a nakratko i iz mojih misli.Istina je bila da je i dalje bio u mom srcu i bilo je samo pitanje dana kada ću to shvatiti.Jer on je bio onaj koga je oduvek želela.

Ona se osvesti i shvati da joj niz obraze cure suze.Obrisa ih rukom i pogleda na sat:bilo je vreme da krene,već je kasnila.Obukla je jaknicu,jer,iako je sunce još uvek grejalo,vetar je šibao po obrazima i golim rukama.

Pročitala je sve još jednom,a zatim ubacila svesku u torbu,gde će i ostati dok ne nastavi sa pisanjem.Ionako nije smela nikome da pročita.Volela je neke stvari da drži duboko u sebi,obično one koji su bili previše bolni i neprijatni da ju je bilo sramota da h bilo kome ispriča.Uvek joj se činilo da se,kada svoju tugu podeli sa papirom,ona umanji i onda na nju lako može da zaboravi.Ovo je bila jedna od njih...   


Powered by blog.rs